Света земља
 
Света земља
Св.Архангели Јерусалим
Света земља Историја  
  

Историја Свете Земље

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.svetazemlja.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// нов.2014

 

 

Гвоздено доба I Раздобље арапских освајања 
Појава Израелаца у Ханану Крсташки период
Успостављање краљевства II арапско раздобље и турска власт
Давидово краљевство Османско царство (1517—1918.)
Соломоново краљевство Први светски рат
Гвоздено доба II Други свестки рат
Пад Израела под асирску власт Оснивање државе Израел
Крај Јудејског краљевства Шестодневни рат 1967.
Персијска власт и повратак Јевреја у Јудеју Јом Кипур рат 1973.
Хеленистичко раздобље Припајање Голанске висоравни 1981
Римско и византијско раздобље Прва интифада
Успон и пад византијске власти (324—640) Проглашење државе Палестине

 

 

Палестина (егип. п-р-с-т; асир. палашту; хеб. פלשת [пелешет]; арап. فلسطين; [филастин] или [фаластин]; грч. παλαιστίνη; лат. palaestina) Грци употребљавају у географском појму Сирија-Палестина, а што је грецизирани назив за земљу Филистејаца. Палестина је углавном географски појам, уз два историјска раздобља када постаје и политички појам: за време римског цара Хадријана, који провинцији Јудеји мења име у провинција Сирија-Палестина и за време британског мандата, када се Мандат лиге народа назива Палестина. Библијски је то простор где се налази Света Земља.

Овај период има и богату праисторију, коју обележава и најстарији град на свету - Јерихон.

 

Гвоздено доба I

 

Библијска историја се на неки начин смешта у контекст стварне историје о којој постоје археолошки и писани докази. Ипак, најстарију историју - библијску праисторију - библијски писци су почели да записују најраније негде од 6. века. п. н. е., па се текстови који се односе на ранију историју морају сместити у подручје усменог предања и легенде...

 

Појава Израелаца у Ханану

 

Археолошка налазишта из гвозденог доба I (око 1200. п. н. е. - 900. п. н. е.) сведоче о новој друштвено-привредној прекретници на подручју Израела и Палестине. Крајем бронзаног доба део градова је уништен, а цивилизација се наставља у сеоским насељима. За ово раздобље су типичне куће састављене од по четири просторије, камени силоси, и цистерне за воду издубљене у стени (нпр. у Хазору). Почиње употреба гвожђа, а земља се обрађује на терасастим површинама.

Према библијском извештају овде би требало сместити долазак Израелаца у Ханан и освајање земље, но нема археолошких доказа о насилном прекиду цивилизације млађег бронзаног доба или о широким разарањима. Уз то, нема нити писаних извора, изузме ли се Мернептин натпис. Научници углавном сматрају да се више не може говорити о стварном насилном освајању Ханана, па су преостале друге две теорије. Прва претпоставља стално насељавање номадског становништва, које је могло пристићи и из Трансјораданије, а друга, вероватнија, претпоставља да је била реч о унутрашњој побуни сеоског, већ стално насељеног, становништва.

С друге стране, тешко је одредити етнички састав овог новонасталог елемента у Ханану. Уз Израелце, ту су још увек и Хананци, док обалне и низијске делове насељавају Филистејци, а можда и други “Народи с мора”.

 

Библијски извештај о доласку Израелаца у Ханан

 

Према Библији Аврам (Абрахам), праотац Јевреја доселио се из планинских предела Месопотамије у земљу Ханан. Живео је номадским животом, а бавио се сточарством. Он и његови потомци били су нека врста племенских вођа, патријарха. Због тешких услова живота и глади у доба патријарха Јосифа одселили су се у плодни Египат. Онде су прихватили начин живота земљорадника. У новој домовини су у почетку живели као слободни сељаци, а појединци су успели да се уздигну и на високе положаје у Новом краљевству. Због раста утицаја убрзо су дошли у сукоб с фараонима 19. династије. Како би се спасили од ропства, око 1235. п. н. е., под вођством Мојсија поновно крећу у сеобу преко Црвеног мора (највероватније овде није реч о данашњем Црвеном мору) из Синаја у Ханан. Мојсије, чије историјско постојање није потврђено, сматра се оснивачем Јеврејске вере. Према Петокњижју он је ослободио Израелце из египатског ропства, а Бог Јахве му је на гори Синај објавио Десет Божјих заповести и Закон, утемељивши Јеврејски народ. Након бега из Египта Јевреји су под вођством Исуса Навина (Јошуа) стигли у Ханан. Доласком у нову - стару домовину ускоро су се сукобили с а тамошњим становницима Филистејцима и Хананцима. Израелска племена заузимају своја подручја, а библијски опис о томе је често идеалан, те појединим племенима приписује више територија него што је то реално било могуће. Посебно се то односи на подручја источно од реке Јордана, као и на приписивање Дану подручја Шарона и Шефеле (види: 12 израелских племена).

Током дуготрајних борби са староседеоцима на челу народа издвојили су се судије, харизматичне племенске вође. Библија доноси низ извештаја о сукобима Израелаца са Хананцима и Филистејцима, а међу њима посебн је значајан онај који описује победу Израелаца, предвођених Дебором и Бараком над Хананцима у Танаку око 1125. п. н. е. Иако је читав извештај настао тек негде у 7. веку п. н. е., победничка песма коју садржи настала је убрзо након самог догађаја, па је тиме и најстарији текст у Библији.

 

Успостављање краљевства

 

Урбани развој у другој половини 11. века п. н. е. можда говори у прилог почетака монархијског уређења међу Израелцима. Библија говори о краљу Саулу (Шаулу, а позната је и варијанта имена Савле), пореклом из племена Бењамина, но о њему не постоје никакви ванбиблијски подаци.

 

Давидово краљевство

 

 

Давидов град, Јерусалим

 

На преласку из 11. у 10. век п. н. е. наслеђује га Давид, из племена Јуде, који је најпре био краљ Јуде у Хеброну, а по преузимању власти над читавим Израелом пренео је своје седиште у Јерусалим, дотада град хананског племена Јебусејаца. Иако су у Јерусалиму познати остаци како из предизраелског, тако и из израелског раздобља, нема трагова насилног освајања града, а грађевине из гвозденог доба I долазе на видело у последњим археолошким ископавањима (након 2000. године). На сличан начин недостају и ванбибилијски подаци о Давидовом освајању Филистеје, Едома, Моаба, Амона, као и о свођењу Арама на вазалску зависност. Јасно је, међутим, да је у Давидово доба израелско друштво доживело трансформацију из лабавог савеза племена у праву државу.

 

Соломоново краљевство

 

Давида наслеђује Соломон (средином 10. века п. н. е.). За време његове владавине гради се први Храм у Јерусалиму, о којем данас нема материјалних доказа; због повољног положаја Израела на два главна пута између Египта и Месопотамије шире се трговински односи с околним подручјима. О његовој моћи, или моћи његових непосредних наследника, сведочи нешто више археолошких остатака, особито у виду зидина Хазора, Мегида и Гезера, као и утврђење у пустињи Негев, што укључује и велико налазиште у Беер Шеви. Ипак, чини се да су амбициозни Соломонови градитељски подухвати довели до превеликих издатака, што је подстакло побуну и коначну поделу краљевства под његовим наследницима.

 

Гвоздено доба II

 

Гвоздено доба II (око 900. п. н. е. - 600. п. н. е.) доноси знаке пуног развоја израелске монархије и врхунца материјалне културе на овом простору.

Библијски извештаји говоре о сукобима након Соломонове смрти (око 922. п. н. е.), и о побуни Јеробоама и северних племена, након чега се краљевство дели на две државе - Израел (са центрима у Шекему и Самарији), и Јудеју (са центром у Јерусалиму). Краљевство Израел обухвата територије девет племена: Зебулун, Јисакар, Ашер, Нафтали, Дан, Манаше, Ефраим, Рубен и Гад, док краљевство Јудеја обухвата територије племена Јуде, Бењамина и Шимуна (чини се да је ово племе већ било асимиловано у Јуду).

Уз стварање нове политичке власти на северу, успоставља се и нови култ са светилиштима у Бетелу и Дану, о чему постоје и чврсти археолошки докази. Посебно је значајан храмски простор на налазишту Тел Дан на самом северу Израела, уз који су нађени жртвеници, антропоморфне фигуре, бронзани украси и спаљене животињске кости. О моћи Северног краљевства сведочи и раст градова с припадајућим фортификацијама, коњским стајама (нпр. у Мегиду) и великим складиштима (нпр. у Хазору), посебно из 9. века п. н. е., а то значи из времена краљева Ахаба, или из 8. века, то јест из времена Јеробоама II.

Јужно краљевство представљено је развојем градње у Јерусалиму, око некадашњег јебусејског града, и добро сачуваним остацима градова и утвђења у пустињи Негев, особито у Беер Шеви и Араду, где је, уз уобичајене утврђења, нађен и мали јеврејски храм, чија је употреба престала у доба краља Езекије или, вероватније, краља Јошије (7. век. п. н. е.), који спроводи верску реформу са средиштем у Јерусалиму. Недалеко од Арада нађен је и хебрејски натпис који у благослову спомиње „Јахву и његову Ашеру“ (женско божанство плодности), што говори о религијском синкретизму тог доба. У оба краљевства почиње стварање писане предаје верског садржаја, која ће чинити темељ будуће Библије. У Израелу делују пророци Амос и Хошеа, а у Јудеји Изаија и Михеј. Неки делови библијских књига који носе њихова имена потичу из тог доба. Средином 9. века п. н. е. почиње раст Асирије под Ашурнасирпал II (883. п. н. е. - 859. п. н. е.) и Шалманасаром III (858. п. н. е. - 824. п. н. е.), а све више слаби утицај Египта на овим просторима,

У новим приликама се променио и положај двају јеврејских држава. Није више постојала равнотежа између Египта и Асирије, а простор између ове две силе падао је све више под утицај најпре Асирије, а потом и Вавилоније.

 

Пад Израела под асирску власт

 

Након смрти моћног Јеробоама II. (око 786. п. н. е. - 746. п. н. е.) Северним краљевством завладало је безвлашће, док Менахем (око 745. п. н. е. - 738. п. н. е) није преузео власт и прихватио да буде вазал Асирије, плаћајући Тиглат Паласару III високи данак. Исто је стање настављено и за време Менахемовог сина Пекахије (око 738. п. н. е. - 737. п. н. е.), којег је погубио његов војсковођа Пеках, преузео власт и успоставио савез са суседним Арамом против Асирије, што је на крају довело до пораза, па Тиглат Паласар III око 734. п. н. е. осваја Гилеад и Галилеју од које ствара асирску провинцију “Магиду” (према граду Мегиду. На асирском престолу наслеђује га Салманасар V (726. п. н. е. - 722. п. н. е.) који две или три године опседа Самарију, средиште Северног краљевства.

722. п. н. е. или 721. п. н. е. Самарија пада под асирску власт, а Салманасара V, убијеног у побуни, наслеђује Саргон II (721. п. н. е. - 705. п. н. е.), па није јасно ко је од њих двојице стварни освајач Самарије. Могуће је да Саргон приписује себи победу свог претходника. У сваком случају, под његовом влашћу су становници Самарије пресељени у Асирију, а део је побегао на југ и нашао уточиште у Јерусалиму, где ће краљ Језекија за њих подићи нови део града.

Мало је ванбиблијских извора о паду Самарије, најпре стога што је Салманасар V кратко владао, па нису нађени многи записи из његовог доба. О Саргоновим подухватима остао је документ из његовог доба обично насловљен Асирска повеља, који говори о унутрашњим проблемима Асирије и Саргоновом успону на власт, што је подстакло Самарију и суседне земље на побуну. Саргон их је према том спису све покорио, а потом се уз средоземну обалу спустио све до Газе, и победио Египћане. На свим већим археолошким налазиштма се у слоју који одговара овом раздобљу налазе сведочанства о опсежним уништавањима и ратним сукобима. Ипак, многа мања места остала су нетакнута.

 

Крај Јудејског краљевства

 

За то време на југу, у Јудеји, влада краљ Језекија (729. п. н. е. - 687. п. н. е.), склапа савез с Египћанима и Етиопљанима против Асирије. У виду припреме за ову побуну, опасао је зидинама и западни јерусалимски брежуљак где су живели прогнаници из Израела, и осигурао залихе воде копајући подземне канале како би изворску воду довео унутар града. Трагови оба ова подухвата археолошки су истражени, а у Језекијином тунелу за воду нађен је и натпис из тог доба. Из храма је, као знак непотчињавања Асирцима, уклонио њихово посуђе, што је каснији библијски писац протумачио као верску обнову, веројатно пресликавајући на Језекијино време оно што је касније учинио Јошија. Уз Језекију је деловао пророк Исаија, а део његове књиге потиче из тог раздобља.

Асирци су кроз подручје Јудеје прошли 701. п. н. е., за време асирског краља Сенахериба, при чему су освојили 46 градова, међу којима и Лакиш, где су при археолошким ископавањима нађене крхотине с натписима који, чини се, садрже драматичне позиве у помоћ непосредно пре пада града. Иако се и пад Јерусалима чинио неминовним, Асирци су се изненада повукли. Док Библија то тумачи као Божји подухват, ванбиблијски извори говоре о вавилонском отпору против Асирије, па се војска вероватно вратила у престоницу Ниниву због унутрашњих неприлика.

Краљ Јошија (око 640. п. н. е. - 609. п. н. е.) спровео је верску реформу па га библијски текстови сматрају јунаком, у чије време је за време поправке Храма нађена „Књига Закона“, што је неки поистовећују са Поновљеним закоником. Док се асирско краљевство распадало, Јошија је настојао да повећа своју моћ. Како би постигао јединство народа, централизује и култ у јерусалимском Храму, па забрањује сва остала светилишта у краљевству. О престанку употребе светилишта у то доба, постоје археолошки докази у Тел Араду. Ипак, Јошија је погинуо код Мегида у борби с Египћанима који су пошли у помоћ Асирцима, као одбрани против растуће снаге Вавилонаца. Тако је краљевство Јудеја пало под Египатски утицај. Крај Јудеје означен је победом Вавилонаца, предвођених Навукодоносором, над Египћанима, у бици код Каркемиша (605. пр. н. е.). Неколико година касније (598. пр. н. е.) Вавилонци крећу на Јерусалим, који се следеће године предаје, а краљевска породица одведена је у Вавилон. Након још једне побуне у Јудеји, подстакнуте од стране египатског фараона Псамтика II, Јерусалим је разорен (587. п. н. е.), заједно са Храмом и двором, а виши слој становништва одведен је у Вавилон. У превирањима, део становништва побегао је и у Египат. У ово време у Јерусалиму је деловао пророк Јеремија, а део његове књиге потиче из времена пре одласка у прогонство. Разарање Јерусалима означава и крај јеврејске власти над овим крајевима, а почетак надмоћи разних великих сила: Вавилона, Персије, и разних хеленистичких држава. Јеврејска директна власт у овим крајевима биће обновљена тек 164. п. н. е.

Од 545. п. н. е. до 538. п. н. е. читав Блиски исток, укључујући и ове просторе, долази под власт Персије (539. п. н. е. персијски „краљ над краљевима“, Кир, осваја Вавилон). У 4. веку. п. н. е., освајањима Александра Великог, сви ови простори долазе под хеленистички утицај, чије се трајање рачуна до Помпејевих освајања средином 1. века п. н. е.

 

Персијска власт и повратак Јевреја у Јудеју

 

Персијски владар Кир Велики, око 537. п. н. е., омогућава Јеврејима повратак у Јерусалим и дозвољава обнову Храма. Док Библија (књиге о Езри и Нехемији) тај његов потез тумачи као чин побожности према Јеврејском Богу, из историјских извора сазнајемо да је Кир једнако поступао са светилиштима и храмовима осталих народа. У овом подручју, придобијање наклоности домаћег становништва било је важно у виду будућег освајања Египта. Пред крај 6. века п. н. е. довршена је обнова јерусалимског Храма, а у Јерусалиму тада делују пророци Хагај и Захарија. У раздобљу верске обнове у 5. веку п. н. е. неки виде почетке синагогалног богослужења у јудаизму.

За време владавине Дарија I (522. пр. н. е. - 486. п. н. е.) утврђене су границе ове нове силе, а устаљен је и унутрашњи систем власти путем поделе на двадесетак сатрапија. Свака од њих подељена је у мање покрајине. Простор Израела и Палестине чинио је само мали до сатрапије која се звала „Преко Реке“ (мисли се на Еуфрат), а у њу је још укључена и Сирија, Феникија и Кипар. У персијско доба су мање покрајине на овом подручју биле: Мегидо, Дор, Самарија, Јудеја, Ашдод и Газа. На челу сваке покрајине био је персијски или локални управник који је био одговоран сатрапу сатрапије „Преко Реке“.

У Јудеји су управници били Јевреји (нпр. Зерубабел, имали су великог свештеника у Храму, а у читавој покрајини важило је законодавство библијског Петокњижја. Тако је покрајина Јудеја постала заправо теократска држава која је имала право и на ковање властитог новца с ознаком јхд (хеб. јахуд, „Јудеја"). Познате су размирице између покрајина Јудеје и Самарије (управник Санбалат), о чему постоје и писани извори. У то доба ср устаљује и јеврејска војна колонија у Елефантини, острву код Асуана у Египту, где је нађен велик број папируса са списима из 5. века п. н. е. на арамејском. И, док су персијски владари били врло попустљиви у питањима културе и религије, у питању пореза и финансија били су изразито строги. Порези су се плаћали искључиво у драгоценим металима.

 

Хеленистичко раздобље

 

Године 332. п. н. е. Персијанце побеђује Александар Велики. Након његове смрти (323. п. н. е.), његова подручја се деле међу дијадосима, а простор Израела и Палестине, у том процесу, 5 пута мења владара, прелазећи из руку Селеукида (којима су припале Сирија и Вавилонија) у руке Птолемеја (Египат). Тако је 301. п. н. е. ово део птолемејске државе, док њим, од 200. п. н. е., владају Селеукиди. Хеленистичка култура улази у све поре друштва, од грађевинарства и керамике, до спорта и књижевности. Око 200. п. н. е., вероватно у Александрији, добар део Старог завета преведен је на грчки, а део библијских књига и настаје изворно на грчком. Уз то, настаје и богата апокалиптичка књижевност.

Непосредно након заузимања Јудеје, Антиох III Велики из династије Селеукида јемчи тој покрајини статус теократске државе, па у њој расте улога великих свештеника. Ипак, такав положај Јудеје није се дуго одржао. Кад је на власт дошао Антиох IV Епифан почели су и сукоби, што је кулминирало великим прогоном Јевреја од 167. п. н. е. до 164. п. н. е. и указом о забрани Јеврејских обреда у јерусалимском Храму, где се уводи обожавање Зевса Олимпског. Ови поступци подстичу Јеврејски устанак предвођен Макабејцима. Смрћу Антиоха IV ситуација се смирује, а Јевреји поновно посвећују Храм 164. п. н. е. (догађај се слави у јудаизму као празник Ханука). Ипак, сукоби ће се наставити све док Антиох VI не именује Јонатана Макабејца за намесника Сирије, а његовог брата Шимуна за војног заповедника. Шимун ће коначно постати велики свештеник и први етнарх Јудеје (143. п. н. е. - 134. п. н. е.). Тиме почиње раздобље владавине династије Хашмонејаца које ће крај 2. и читав 1. век п. н. е. обележити жестоким династичким борбама.

Будући да је етнарх, који је имао политичку власт, и велики свештеник у овом раздобљу био једна те иста особа, порасла је улога свештенства у Јудеји, а као реакција на такво стање ствари настају различите верске секте. Међу њима су најпознатији фарисеји и есени, као и заједница која се, као опозиција јерузалемском храмском свештенству, окупила у Кумрану. Са свештеничке стране се оснива странка садукеја.

Борбе између Макабејаца и хелениста посведочене су и у археолошким истраживањима у облику типичне Јеврејске и типичне хеленистичке уметности. Тако, на пример, из истог раздобља имамо и најфиније хеленистичке уљанице, али и оне грубо израђене и застареле јеврејског типа, као знак одбијања новина. Истовремено, на подручју Самарије становништво је измешано и опире се насилним покушајима јудизације. Средином 1. века п. н. е. слаби моћ Селукида, а на историјску сцену ступају Римљани.

 

Римско и византијско раздобље

 

За време борбе за власт у Јудеји између двојице Хасмонејаца, Хиркана II, уз којег су пристали фарисеји и Аристобула II, уз којег су пристали противници фарисеја, у њихове се размирице уплићу Римљани у лику Помпеја Великог. Он 63. п. н. е. осваја Јудеју, свргава Аристобула и на место великог свештеника, а потом и етнарха, поновно поставља Хиркана, а Јудеја постаје део римске провинције Сирије. У то време све више јача улога Хиркановог службеника Антипатера. 40. п. н. е. у Јудеју проваљују Парћани, одводе Хиркана, а Антипатеров син, Ирод бежи у Рим. Одатле организује поновно освајање Јудеје и 37. п. н. е. осваја Јерусалим и постаје краљ Јудеје и околних подручја, укључујући Самарију и Галилеју. Ирод за време своје власти предузима опсежне грађевинске радове, подиже утврђења попут Масаде и Херодиона, гради палате, попут свог зимског двора у Јерихону, а обнавља и светилишта, попут оног у Хеброну и, посебно, храма у Јерусалиму.

Након Иродове смрти његово краљевство је подељено између његових синова који владају појединим деловима овог подручја било као етнарси, било као тетрарси. 6. године цар Август претвара Јудеју у прокураторску провинцију, док ће у осталим крајевима још неко време владати Иродови наследници. Међу прокураторима, то јест управницима, Јудеје биће и Понтије Пилат. 1. век обилежен је великим превирањима, како на политичком, тако и на религиозном плану. У том контексту се појављује Исус Христ и јеврејска секта, која ће касније постати позната као хришћанство. Истовремено јачају и друге секте, попут фарисеја, зилота и есена. Године 66. избија Први јеврејски устанак против Римљана. Веспазијан (који од 67. године ратује у Јудеји) државним ударом 69. године долази на чело Рима; његов син Тит осваја Јерусалим 70. године уништавајући други Храм а коначну победу славе код утврђења Масаде након дуготрајне опсаде.

Рабин Јоханан бен Закај, фарисеј, противник зилота), бежи из Јерусалима па од Рима успева да добије дозволу за оснивање училишта и седишта Синедријума у Јабни, где ће пред крај 2. века бити утврђен и састав јеврејске Библије, то јест Танака. На тај начин је јудаизам успео да преживи разарање Храма и пропаст Јерусалима. Санхедрин је постао и остао врховно религијско, политичко и судско тело све до 425. године, кад је присилно распуштен од стране, тада хришћанског, Римског царства. Јевреји, у 2. веку, дижу Други устанак под вођством Бар Кохбе, који Римљани гуше 135. године. Након тога, Римљани истерују Јевреје из Јерусалима, мењајући име града у Елија Капитолина, док самој провинцији мењају име у Сирија-Палестина према грчком називу. Богати археолошки налази постоје из Иродовог, односно римског доба. Уз већ споменуте Иродове грађевиснке радове, ту су и остаци читавих градова, попут Бет Шеана, Банијаса, Сефориса и Цезареје, а понешто остатака римских улица видљиво је и у Јерусалиму.

 

Успон и пад византијске власти (324—640)

 

 

Подни мозаик Константинове цркве Исусовог рођења, Витлејем (4. век). На мозаику је видљив грчки натпис ΙΧΘΥΣ ihthys = „риба“, што је акроним за: „Исус Христ - Божји Син Спаситељ") 

 

Доласком на власт цара Константина I (306—337.) и његовим Миланским едиктом којим се хришћанство проглашава дозвољеном религијом (лат. religio licita), почињу се мењати и прилике у овим крајевима, посебно након Константинове победе над његовим савладаром на Истоку, Лицинијем (око 325.). Према извештајима Евсевија, епископа Цезареје и савременика цара Константина, цар је око 326. послао своју мајку Јелену у Палестину. Већ је Константин почео да подиже цркве у Палестини, прво у Јерусалиму настаје базилика Светог гроба на месту Калварије и Исусовог гроба, у Витлејему је изграђена базилика Исусовог рођења. Јеленина посета имала је за циљ да убрза радове на започетим црквама, али је остала упамћена и као прво ходочашће једне владарке и члана римске царске породице. Следећи Јеленин пример, у све већем броју ове крајеве обилазе хришћански ходочасници што доводи до све већег економског напретка. Уз то, ходочасници често остављају и писане извештаје о својим путовањима, који су до данас драгоцени извори знања о приликама тог доба.

Изградњом хришћанских богомоља Палестина почиње да добија обрисе хришћанске Свете земље. Такође, пустиње Сирије, Палестине и Египта постају чувене по својим монашким заједницама, и киновитским и пустињачким. У Палестини су захваљујући царским донацијама подигнути и бројни манастири попут манастира Деир Мар Саба у близини Витлејема који је у 6. веку основао св. Сава Освећени. Важност Палестине може се видети и у њеној улози у бројним предањима (нпр. о Јеленином проналаску Часног крста), као и по томе што је на Четвртом васељенском сабору у Халкедону 451. Јерусалим уздигнут у ранг патријаршије, једне од пет у хришћанском свету (уз Рим, Константинопољ, Антиохију и Александрију). Као хришћански центри градови Палестине су достигли свој врхунац и као културна средишта током периода византијске власти. Цезареја је била чувена по Оригеновој библиотеци, а Газа по својој школи реторике. Из Палестине су били родом најплоднији грчки аутор 4. века Евсевије Цезарејски (умро 339.), историчар цркве Созомен (умро око 450.), историчар Малхо (крај 5. века) и отац византијске историографије Прокопије из Цезареје (умро после 554.).

 

Јустинијанова базилика у Витлејему


Истовремено, Јевреји, који су 135. године протерани из Јерусалима, сада за време празника смеју да посете овај град, који поново носи своје старо име. У Галилеји, посебно у граду Тиберијади развија се рабинска школа у којој је стандардизован вокализирани текст хебрејске Библије. Кроз византијско раздобље су вође Јевреја носили наслов патријарх. Из тога доба су сачуване бројне синагоге, како у Галилеји (у Кафарнауму, Катзрину, Корозаину, Тиберијади, Сефорису, Бараму), тако и у Самарији (као она у Бет Алфи, са лепим мозаиком), и у Јудеји (нпр. у Ен Гедију).

Нови, али и последњи велики замах византијске власти у овим крајевима настаје у време цара Јустинијана I (527—565.). Он је путем јединствене религије, хришћанства, желео да уједини своје велико и разнолико царство, па је забранио и тешко прогонио сваки пагански култ. Од тог тренутка мења се и положај Јевреја. Не само да су им била ограничена дотадашња права, него им је било забрањено да користе хебрејски језик у синагогама. Још је горе било Самарићанима који су 529. подигли велики устанак, али и праве освете против хришћана на подручју Самарије. Самарићани су најпосле побеђени и готово истребљени. У складу с таквом Јустинијановом политиком ишла је и нова изградња великих цркава и доградња старих, а на читавом су Блиском истоку бројни остаци грађевина, керамике и новчаница из тога доба.

Док је Византија била заокупљена грађанским ратовима и одбраном граница од Словена и Авара, персијски владар Хозроје II Парвиз из династије Сасанида осваја 614. Јерусалим, а потом и Египат. Том приликом порушене су све цркве, осим оне у Витлејему, а Персијанци су са собом однели остатке Часног крста из Јерусалима. Византијски цар Ираклије (610—641.) успео је 627. године да поврати изгубљена подручја и тријумфално уђе у Јерусалим са све Часним крстом. Међутим, дугодошњи рат је исцрпео византијске војне и материјалне ресурсе и разорио претходни административни систем. Византијска власт на Блиском истоку била је неповратно оштећена делимично и неразумевањем месне семитске културе. Тиме ће битно бити олакшано наступање муслиманских Арапа.

 

Раздобље арапских освајања и крсташких ратова

 

Други Мухамедов наследник, калиф Омар (арап. Умар ибн ал-Катаб) наставља са освајањима ових делова Византије. 636. године у бици на реци Јармуку арапске снаге су нанеле тежак и неочекиван пораз Византинцима. Следи седмомесечна опсада Јерусалима, након које, према каснијим сведочанствима, јерусалимски патријарх Софроније предао Омару кључеве града.

Читаво подручје данашњег Израела и Палестинске Самоуправе остало је под непрекидном муслиманском влашћу више од 4 века, све до 1099. године.

Пети калиф, Муавија I (661—680.), обично се сматра зачетником династије Омејада која је до 750. владала углавном из Дамаска. У њихово доба досељава се све више Арапа у ова подручја, из употребе нестаје грчки језик, а потом и арамејски, а почиње да се користи арапски. Од сада овде се уз, Јевреје и хришћане, налазе и муслимани, но протекло је више од стотину година док је становништво постало већински муслиманско. Читаво време омејадске власти означено је благостањем, јер је и ово подручје, због близине Дамаска, имало користи од великих освајања која су допрла све до Шпаније. 691. године подигнута је знаменита Купола над стеном у Јерусалиму, а гради се и на другим местима. Посебно је позната омејадска Хишамова палата у Јерихону.

Премештањем средишта власти у Багдад, 762. године, под влашћу династије Абасида и значење подручја Израела и Палестине знатно је смањено. Ипак, било је то време процвата исламске уметности, филозофије, књижевности и културе у чему је и ово подручје учествовало.

Такво ће стање бити прекинуто почетком 11. века упадима Турака Селџука и влашћу Фатимида из Каира. И док је код ових последњих углавном превладавао став толеранције према Јеврејима и хришћанима, па су неки заузимали и важне положаје у држави, било је и изузетака, међу којима је најпознатији тзв. „Луди Калиф“, Ал-Хаким би-Амр Алах који је 1009. уништио базилику Светог гроба у Јерусалему. Његови наследници су наставили претходну политику, но 1076. Јерусалим заузимају Селџуци, непријатељски расположени према хришћанима, што је био један од повода Првог крсташког рата.

 

Крсташки период

 

Први крсташки рат повели су, на позив папе Урбана II из 1095., француски, фландријски и нормански великаши. Кренули су у августу 1096., а предводили су их Готфрид Бујонски и његов брат Балдуин Бујонски. Већ 1098. освајају Едесу, на југоистоку данашње Турске, а оданде се спуштају према југу. 1099. године, након дуготрајне опсаде и више безуспешних покушаја, успевају да уђу у Јерусалим. Након освајања читавог подручја, оснивају неколико крсташких држава. То су: грофовија Едеса и кнежевина Антиохија (на пограничном простору између данашње Турске и Сирије, грофовија Триполи (у данашњем Либану) и, наравно, Јерусалимско краљевство. Уз то, постојало је већ одраније јерменско краљевство Киликија, такође у југоисточној Турској, које у ово доба ствара снажне везе са Западом. Само Јерусалимско краљевство имало је више вазалних држава, међу којима су најзначајније: кнежевина Галилеја, грофовија Јафе и Ашкелона, кнежевина Трансјорданија и кнежевина Сидон.

1187. године, у бици код Хитина, недалеко од Галилејског језера, десила се пресудна битка између крсташке и муслиманске војске. Муслимане је предводио Саладин, који од тог тренутка почиње да влада Јерусалимом.

Крсташка власт ће остати на овим просторима све до 1291. када пада и последње њихово утврђење у Акри.

Упркос релативно краткотрајној власти, тек неких 100-200 година, крсташи су у овим крајевима оставили значајна уметничка дела, а то посебно вреди за грађевинарство. Одмах по доласку у Јерусалим обновили су и добрим делом поново изградили базилику Светог гроба, обновили дворану Последње вечере, почели су са изградњом велике цркве у Назарету, као и низа осталих цркава, а све у стилу преласка из романике у готику. Уз то, изградили су читав низ утврђења, попут Цезареје, Акрија, Белвоара и Монфорта. Њихова присутност видљива је и у обнављању градских улица, посебно у Јерусалиму. У крсташким походима учествовали су и европски владари попут енглеског краља Ричарда I Лављег Срца, француски краљеви Луј VII, Филип II Август и Луј IX Свети, као и цар Светог римског царства Фридрих II Хоенштауфен.

 

Друго арапско раздобље и турска власт

 

Саладин (арап. Салах ед-Дин) освојио је 1169. Египат, а 1187. и Јерусалим. Након његове смрти 1193. и борбе за власт, наследио га је брат Ал Адил. Био је то почетак власти курдске династије Ајубида, која је добила име по Саладиновом оцу, а владала је из Каира. Њихова власт је у овим крајевима била обележена сталним борбама против преосталих крсташких подручја са средиштем у Акрију.

Пети крсташки рат требало је да са египатске стране доведе крсташе до Јерусалима, но завршио се поразом код Дамиете 1217. Шести крсташки рат, који је 1228. повео Фридрих II довео је до краткотрајне премоћи над Ајубидима. Била је довољна само вест о бројности и моћи Фридрихове војске, да му ајубидски султан Ал Камил уговором преда Јерусалим, Витлејем и Назарет. Ипак, неслога међу крсташима и позив који су Ајубиди упутили једном монголском племену, довели су 1244. до поновног пада ових места, а Јерусалим су Монголи тако разрушили да у њему више нису могли живети ни хришћани ни муслимани. Под утиском тог покоља креће Седми крсташки рат под вођством француског краља Луја IX Но овај крсташки поход постигао је само то да су Ајубиди додатно ослабљени, а њихово место су као владари ових простора преузели Мемлуци.

1250. Мемлуци, турске слуге Ајубида, преузимају власт у Каиру, па тако и на подручју Палестине. Крсташи придобијају на своју страну Монголе, који кроз следећих десет година нападају Мемлуке, но без успеха, све до битке код Аин Џалута, где су Монголи 1260. коначно потучени. 1291. мемлучки султан Халил напада град Акри, средиште крсташког краљевства, у којем су различите европске нације биле у међусобној свађи. Мемлуци освајају Акри, а за разлику од племенитог Саладина, извршавају тешки масакр над становништвом, а многе продају у робље. Тиме престаје да постоји крсташко краљевство на копну, а задржаће се још на Кипру. У овом раздобљу су се промениле разне административне поделе овог подручја. Тако је крајем 14. века Сирија била подељена у пет округа, од којих је један била Палестина, а укључивала је Јерусалим (као главни град), Рамлу, Ашкелон, Хеброн и Наблус, док је округ Хауран био на северу, с главним градом Тиберијадом.

У 13. веку, а поебно у 14. веку западно присуство на овим просторима огледа се у деловању фрањеваца, који се убрзо настањују уз дворану Последње вечере.

14. век био је и време обнове, а посебно је то видљиво на грађевинама које су тада настале или обновљене, попут Памучарског сука (базара) у Јерусалиму. Ипак, почетак 16. века. донео је погоршање економског положаја, а османски Турци преузимају власт над читавим Истоком.

 

Османско царство (1517—1918.)

 

1517. године османски Турци освајају Египат, па тако и ово подручје, у време султана Селима I. Читав простор данашњег Израела и Палестине припао је Дамашчанском вилајету и тако је остало све до 1660. године. Селима је наследио његов син Сулејман I Величанствени (1520—1566.) који је знатно допринео развоју ових крајева. Посебна је његова заслуга уређење Јерусалима, ког је поново опасао зидинама. Уз то, изградио је и више лепих градских врата, као и низ фонтана на градским улицама. Фрањевци који су се тада нашли изван зидина били су присиљени да напусте дворану Последње вечере, но наставили су старање о осталим светилиштима, често заједно са православним хришћанима. Тада, половином 16. века поглавар фрањеваца у Светој земљи био је Дубровчанин Бонифације Дрколица, који је дипломатском вештином, али и познанством с локалним управитељем Јерусалима, пореклом из Босне, успео да сачува па и обнови многа света места. Тако је обновио и базилику Светог гроба.

И друга места, изван Јерусалема, доживљавају раздобље процвата, посебно у 17. и 18. веку. Развијају се градови Јафа, Рамла, Акра.

У 19. веку ово подручје се обично у службеној кореспонденцији назива Арз-и Филистин (Земља Палестина), а постаје предмет многих међународних споразума. Посебно се то односи на Бечки и Берлински конгрес, где се обично спомиње под именом „Питање светих места“ или „Источно питање“. Поједине европске државе су тиме постале заштитнице хришћана у Светој земљи. За султана Абдул Хамида II (1876—1909., због сталне подршке које су Русија, Велика Британија и Француска пружале губитку турске територије на Балкану, Османско царство тражи свог савезника у Немачкој. Тада је султан 1898. у Јерусалиму угостио немачког цара Вилхелма II (1888—1918.), где је Немачкој поклонио више плацева за изградњу цркава. Тај савез ће Абдул Хамидовог брата, Мехмеда V, који га је и свргнуо с престола, увести у Први светски рат на страни Централних сила. Та ће одлука довести, не само до пропасти Османског царства и турске моћи, него и до великих промена на простору Израела и Палестине.

Све веће промене састава становништва, престанак османске власти и и увођење "Британског мандата у Палестини", увод су у савремену историју овог подручја, која ће довести до стварања државе Израел након Другог светског рата, сукоба с околним арапским земљама, и борбе палестинског народа за право на властиту државу.Тајни преговори који су током фебруара 1916. вођени између Француске, В. Британије, Русије и Италије резултовали су тајним Сајкс-Пикотовим споразумом, којим је подељен блискоисточни део Османског царства.'

 

Први светски рат

 

Док се Руска Империја рушила услед привредног расула и бољшевичке револуције, а Америка још није била укључена у рат на страни сила Антанте, британски министар спољних послова Артур Балфор дана 2. новембра 1917. шаље писмо лорду Валтеру Ротшилду, представнику Енглеске федерације циониста. У њему му објашњава како британска влада повољно гледа на могућност успостављања националне домовине јеврејског народа на простору Палестине, но наглашава да се не сме чинити ништа што би нарушило статус осталих нејеврејских заједница на простору. Јерусалим су Британци видели као стратешки смештен градић на стецишту путева између Европе и Индије, севера и југа. Тада, у децембру 1917, Велика Британија де факто почиње да управља Палестином као окупациона снага. Убрзо после, 1918, Турци су избачени из Палестине заједничким снагама Британаца, Француза и Арапа. На мировној конференцији у Версају (1919) донета је одлука о будућности регије. Од мандата утврђеног уговором Друштва народа, Палестина прелази под директно британско туторство. Убрзо након преузимања мандата, Британија одваја 76% мандатне Палестине и на тој територији оснива Трансјордан, на чело којег доводе свог саветника, хашемитског шерифа од Меке, који је изгубио борбу за власт у Арабији против породице Сауд. Јорданом и данас влада иста краљевска породица.

Током двадесетих и тридесетих година и упоредно са усељавањем Јевреја и Арапа у мандатну Палестину, избијају сукоби и побуне палестинских Арапа. Арапи подижу побуне: 1922. па 1929. За време арапских побуна, Британци углавном стоје са стране (најпознатији пример арапског насиља у овој побуни су уништавање древног јеврејског насеља у Хеброну, у који се Јевреји враћају тек након рата 1967), упркос мандату Друштва народа, по којем су мандат над Палестином добили, како би на њеној територији, успоставили јеврејски национални дом. Британија почиње да ограничава јеврејско, али не и арапско усељавање.

Долазак нациста на власт у Немачкој (1933) појачава досељавање у Палестину. Арапи изазивају нереде у Јерусалиму и Јафи. Арапи се опиру насељавању Јевреја, што с временом кулминира у побуни 1936. Британци побуну гуше тек три године касније (њен вођа, јерусалимски муфтија хаџи Мухамед Амин ел Хусеини бежи у Берлин. Он ће, за време Другог светског рата, основати Ханџар дивизију). Британска влада шаље Пилову комисију (под вођством лорда Роберта Пила) која закључује да мандат више не функционише и препоручује поделу земље на две државе — јеврејску и арапску, и неутрално свето подручје којим би управљала Британија. Кроз две године Британија је, с Хитлером, на власти у Немачкој и с Другим светским ратом пред вратима, издала злогласну Белу књигу у којој значајно ограничава улазак Јевреја у Палестину, ограничавајући имиграције на број од 75.000 људи у идућих 5 година. Јевреји то виде као кршење Балфорове декларације и мандата.

 

Други свестки рат

 

За време рата дешавала су се многа легална и нелегална усељавања и даља поларизација две заједнице. Током холокауста у Европи, Велика Британија и САД нису прихватале јеврејске усељенике, па је њихова једина нада била Палестина. Као резултат тога, 1947. Јевреји чине 33% становника. Током година, Јевреји су стекли и много земље купујући је од Арапа. Председник САД позива Британију да отвори палестинска врата 1945. за 100.000 Јевреја, који су преживели холокауст и послератне прогоне по Европи. План Уједињених нација 1947.

Године 1947. британска влада објављује да намерава да одустане од мандата и препусти питање Палестине Уједињеним нацијама. Посебна комисија усваја резолуцију 181. од 29. новембра 1947. и предлаже следећи план поделе: британски мандат Палестина дели се на две државе, арапску и јеврејску, повезане економском унијом и подручје Јерусалима под међународним надзором;
јеврејска држава би обухватала 55% земље (укључујући пустињу Негев) са 498.000 Јевреја и наводно само 497.000 не-Јевреја. Одређени демографски подаци показују још гори однос по Јевреје и ОУН пошто су Арапи по њима требало да чине 51 % становништва Израела; арапска држава би обухватала 45% земље са 807.000 не-Јевреја и 10.000 Јевреја; Јерусалимско подручје имало би 105.000 не-Јевреја и 100.000 Јевреја.

Док су Јевреји у Палестини прихватили план, палестински Арапи су га потпуно одбацили, јер су сматрали да читава територија припада њима. Јевреји су чинили већину само на подручју града Јафе док су у свих других 15 територијалних подручја Арапи били већина по попису становништва из 1945. године.


Оснивање државе Израел

 

Када је 14. јуна 1948. завршен британски мандат, истог дана је проглашена држава Израел. Арапске земље су већ сутрадан у име заштите Арапа на овом подручју напале Израел. Избио је рат између Израела и следећих арапских земаља: Либана, Сирије, Египта, Трансјорданије, Саудијске Арабије и Јемена. Упркос тешкој ситуацији и неким почетним неуспесима, израелска војска показала се надмоћном па је у седмомесечном рату поразила арапске војске и преузела надзор над 78% остатка мандатне Палестине. Јудеја и Самарија су дошле под трансјорданијску контролу, и бивају анектиране под именом Западна обала, док сама Трансјорданија, након преласка реке, своје име мења у Јордан (анексију су признале Уједињено Краљевство и Пакистан); појас Газе заузима и анектира Египат. С подручја под израелским надзором избегло је или протерано између 520.000 људи (према израелским проценама), 900.000 људи (према арапским проценама) и око 720.000 по подацима ОУН-а. Истовремено, из арапских земаља је протерано између 800.000 и милион Јевреја; њих око 600.000 налази уточиште у Израелу.

Национализација Суецког канала (1956) пружила је Израелу прилику да нападне Египат како би привео крају терористичке нападе на граници. Након снажног америчког притиска и краткотрајне борбе, Израел је пристао да се повуче са Синаја уз обећање о ненападању и неометању пловидбе израелским бродовима у Акабском заливу од стране Египта.

 

Шестодневни рат 1967.

 

До краја 1966. сукоби Израела и арапских суседа попримили су озбиљне размере. Осуда тих инцидената од ОУН била је неефикасна. Када је египатски председник Гамал Абдел Насер затворио Акабски залив за пловидбу, по међународнм праву је објавио рат Израелу. Насер је покренуо египатске снаге ближе граници, а како би предухитрио били какав арапски напад, Израел је ударио први и уништио египатске снаге још у базама. Јордан и Сирија напале су Израел с подручја Јудеје и Самарије односно Западне обале и са Голанске висоравни. У мање од недељу дана Израел је од Египта окупирао појас Газе, читав Синај, од Јордана западну обалу Јордана и од Сирије Голанску висораван. Уследила је Резолуција Савета безбедности ОУН, која почива на билатералности и принципу „земља за мир“, а по којој се од Израела тражило да се повуче с одређених делова заузетих територија (унутар сигурних и одбрањивих граница) у замену за мир.

 

Јом Кипур рат 1973.

 

Египатска војска је у изненадном нападу прешла Суецки канал 6. октобра 1973, но убрзо је поражена у покушају изненадног поновног заузимања Синаја. Психолошки учинак иницијалне египатске победе у рату омогућио је историјску посету египатског председника Садата Израелу 1977. и мировне преговоре, који су кулминирали споразумом у Кемп Дејвиду, у којем се Израел, Египат и САД слажу да ће се Израел повући са Синаја, Израел и Египат ће нормализовати односе, а споразум ће бити повезан са преговорима о аутономији Палестинаца на Западној обали и у појасу Газе.

 

Припајање Голанске висоравни 1981.

 

Године 1981. израелска влада изгласава закон о службеном припајању Голанске висоравни Израелу. [Палестинска ослободилачка организација у Либану ПЛО, након неуспелог покушаја пуча у Јордану, бежи у Либан и користи га као базу за нападе на Израел. Израелска војска у неколико наврата напада и улази у Либан (1978. и 1982), из којег се повукла крајем 1982, али је задржала контролу над појасом од десет миља на југу земље. Као резултат акције, ПЛО напушта Либан и своје упориште успоставља у Тунису.

 

Прва интифада

 

У децембру 1987. започиње побуна као спонтана провала протеста међу Палестинцима на окупираним подручјима против двадесетогодишње окупације. Интифада је започела кад су деца и омладина изашли на улице бацајући камење и запаљиве бомбе на израелске војнике и кад је упућен позив на генерални штрајк. Тим протестом Палестинци су желели да покажу да они нису наоружан народ, већ да једноставним бацањем камења, демонстрацијама и штрајковима могу да проузрокују знантне штете Јеврејима. Верује се да је интифада помогла у започињању мировног процеса у Мадриду 1991. Протест се завршио у септембру 1993. године.

 

Проглашење државе Палестине

 

Дана 15. новембра 1988. на састанку у Алжиру Палестинско национално веће објавило је Декларацију о независности, успостављајући тиме државу Палестину на окупираним подручјима. Истог дана Јордан се одрекао Западне обале у корист Палестинаца, јер је на простору још увек већина становника била палестинске нациналности. Проглашење Палестине значило је признавање ОУН резолуције 181. тј. поделе простора из 1947, прихватање начела подељености, признавање решења обеју држава и напуштање тероризма. Убрзо је 55 земаља признало палестинску државу. Израелска влада је реаговала у априлу 1989. са предлогом о слободним изборима на Западној обали и у појасу Газе који би водили ка прелазној самоуправи.

 

Мировни процес

 

Мадрид 1991.

Америчка иницијатива довела је до сазивања тродневне конференције у Мадриду (1991) због израелског непризнавања ПЛО-а, Палестинци су били укључени као чланови јорданске делегације, али су могли да делују независно. Водила се велика расправа, поготово око формуле „земља за мир“. Две стране су се сложиле да наставе расправе следећих месеци. Екстремистичке палестинске групе попут Хамаса и Исламског џихада осудиле су процес као распродају Палестине а, услед потписивања Споразума, Арафата је оставио дугогодишњи савезник и саветник Едвард Саид.

 

Осло I

У време мадридског процеса, посредством норвешке владе почели су тајни преговори у Ослу, који су финализирани споразумом Осло I, потписаним од стране Јицака Рабина и Јасера Арафата у Белој кући 13. септембра 1993. Споразумом је договорено поступно израелско повлачење из Газе и Јерихона и препуштање управе Палестинској Самоуправи. Највећи успех је био признавање ПЛО-а као представника Палестинаца, а ПЛО је формално признао право Израела на постојање, иако још увек није промењена повеља, у којој позива на уништење Израела. Снажно противљење споразуму међу Палестинцима довело је до снажења тероризма, који се огледао у почетку самоубилачких напада на цивилне циљеве (аутобусе, ресторане и слично).

 

Осло II

У септембру 1995. године уследио је споразум Осло II који је заменио све дотадашње споразуме. Западна обала је подељена на 4 зоне, а предлог је био неприхватљив и Палестинцима и Израелцима. Резултат споразума је било убиство Јицака Рабина од стране израелског екстремисте Јигала Амира дана 4. новембра 1995. године.

 

Наставак сукоба

 

У јулу 2000. председник Клинтон угостио је израелског премијера Ехуда Барака и председавајућег Палестинске Самоуправе Јасера Арафата у Кемп Дејвиду како би постигли коначно решење проблема. Израелско тумачење је да су Палестинци одбили великодушне уступке, а палестинско тумачење је да Израел није понудио довољно. Током предизборне кампање за израелски парламент Кнесет, Аријел Шарон, вођа Ликуда, посетио је остатке јеврејског Другог Храма на Брду Храма у Јерусалиму дана 28. септембра 2000, а пратило га је хиљаду полицајаца. Истакао је да Израел никада неће одустати од права на Брдо Храма, а Барак је највероватније одговарао Шарона од посете. Палестинци су то искористили како би покренули унапред припремљену тзв. другу интифаду или Ел Акса интифаду, која траје и данас. У њој су Палестинци изашли на улице у протесту који је постајао све насилнији, с наставком бомбашких самоубистава, започетих 1994. године, која су проузроковала смрт многих израелских цивила. Припадници Хамаса укључени су у нападе на јеврејске насељенике, а Израелци врше притисак на Палестинце ограничавајући им кретање и затварајући границе.

 

 

 

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Хиландар.инфо
 

Вести из Хиландара
 
Јерусалимска патријаршија
 

Вести из Свете земље
 
Манастир Светог Саве Освећеног
 

Манастир Свете Катарине Синај
 

Свето писмо онлине
 
 
 
Мапа сајта
 

©2014-2017 Светаземља.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev