Света земља
 
Света земља
Св.Архангели Јерусалим
Јерусалим Историја  
  

Историја Јерусалима

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.svetazemlja.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// нов.2014

 

 

Хришћански период Јерусалима
Рани период
Период до данас

 

Јудејски период Јерусалима
Рани период
Период до почетка нове ере
     - Старозаветни храм
- Соломонов храм
     - Зоровавељов храм
 - Иродов храм
Период нове ере
Хришћански осврт

 

 

Ο пореклу назива града Јерусалима много је писано и говорено. Још египатски писани извори из XIX или они из XVII века пре Христа помињу овај град као Аушамен или Рушалимун. У древном спису - Посланицима (Тел Ел-Амарна) из XIV века пре Христа помиње се као Уру-салим. Назив овог града на јеврејском језику је Јерушалајим. У преводу Светог Писма (Стари Завет) на грчки језик (Септуагинта), ова реч спомиње се као транскрибована са Јеврејског језика, а у неканонским књигама сусреће се облик "Јеросолима". У Старом Завету, када је овим градом владао цар Мелхиседек, он се називао "Салим", а када је њиме владало племе Јевусеји - "Јевус". Када је град освојио цар Давид, носио је једноставно назив "Град Давидов". Од тог времена, на многим местима у Светом Писму Старог Завета познат је као Сион, што је у првом реду означавало градску тврђаву као символ неосвојивости, чврстине и непоколебљивости. Етимолошки и семантички "Јерусалим" означава "место мира" (од јеру и салем).

 

 

 Хришћански рани период

 

У историји Цркве, Јерусалим је био место одржавања Апостолског сабора (око 49). Убрзо је био разорен од стране Римљана (70). Град од тада такорећи и не постоји. Хришћани су из њега расељени, напустили су град непосредно пре његовог уништења и прешли у град Пелу. Када је 135. године римски император Адријан на рушевинама Јерусалима основао паганску насеобину Елију Капитолину, према Јевсевију, у њему је настала црква од Хришћана који су долазили из многобоштва. Епифаније Кипарски сведочи, пак, да су се у њега вратили прогнани Хришћани, одн. "ученици апостолских ученика" и сачињавали језгро Елијске цркве. У историји ране Цркве на Истоку, Елијска Епископија је била потчињена Митрополији Кесарије палестинске, пошто је Кесарија била главни град целе области. И поред тога, Елијски Епископ је уживао велику част. То је званично потврдио Први васељенски сабор (325) својим VII каноном. Углед ове Епископије растао је током целог IV века, да би у V веку Епископ у Јерусалиму добио звање Патријарха. Већ од доба цара Константина Великог (305-337), сви хришћански цареви обраћали су посебну пажњу овом граду. Цар Константин је саградио храм Васкрсења, а на посебан начин је обележио и остала света места у овом граду и његовој околини која су везана за живот и рад Господа нашег Исуса Христа, као што је Голгота, место где је пронађен Крст Гасподњи. Веома рано, већ од IV века, у Јерусалиму цвета монаштво. Крајем IV века више пута је долазило до неспоразума у Јерусалимској цркви у вези са питањем јурисдикције, одн. духовне надлежности. Област Палестине била је подељена на три дела: Кесарија, Скитопољ и Петра. Кесаријски Митрополит је временом почео да губи углед, док Митрополит града Јерусалима добија титулу Патријарха. Митрополит Јувеналије Јерусалимски изнео је ово питање на дневни ред Трећег васељенског сабора (435) и тражио је да од Антиохијске цркве буду изузете Палестина, Финикија и Арабија. Овим питањем бавио се и Четврти васељенски сабор (451) који је донео одлуку да "три Палестине" припадну Јерусалиму (Кесарија, Скитопољ и Петра). Јерусалимска Патријаршија је у систему пентархије заузимала пето место, после Рима, Цариграда, Александрије и Антиохије. Пажњу коју је цар Константин Велики поклањао Јерусалиму, поклањали су и потоњи византијски цареви. Посебно је цар Јустинијан (527-565) богато помагао ову цркву. Цар Ираклије (610-641) је ослободио град од Персијанаца, који су га држали од 614 до 628. године. Под незадрживом најездом Арабљана град је освојен 637. године, када је у њему Патријарх био Свети Софроније.

 

 

Хришћански период до данас

 

Освајањем од стране халифа Омара, Јерусалимска црква је и даље имала права над светим местима. Као освајачи, Арабљани су настојали да Хришћане преведу на ислам и да шире арабљански језик. Хришћани су у време калифа Омара II (711-720) доживели прогоне, који су се и касније настављали средином и у другој половини X века, када је у бијен Патријарх Јован VII (964-966), а калиф Ал-Хаким (996-020) пожаром је уништио храм Васкрсења. Јерусалимска црква је у ова тешка времена добијала помоћ споља, од византијских царева Константина VIII (1025-1028) и Михаила IV (1034-1041), који су захтевали престанак гоњења Хришћана, повратак силом преведних Хришћана у ислам, као и обнову уништених храмова. У време када су латински крсташи освојили Јерусалим (1099) и основали Јерусалимску Краљевину, положај Хришћана није се много променио. Патријарх Симеон био је од стране крсташа протеран на Кипар, где је и умро. Крсташи су поставили свог латинског јеретичког поглавара као и остале клирике. Мамелуци су освојили Палестину (1268), а крсташе су истерали из града (1291). Јерусалиму је од тада помоћ стизала из Цариграда све до 1453. године, када је Византија пала под Турке. Султан Селим I истерује Мамелуке (1517), и Јерусалим такође пада под Турке. Период њихове владавине је трајао све до 1917. године, када Британци освајају град. Уједињене нације им поверавају управу на 30 година. Пред крај мандата, док су Уједињене нације припремале посебан међународни план за Јерусалим, Британци се повлаче из Палестине, а Израел проглашава независност

 

 

Јудејски рани период

 

Најстарији Јерусалим, јевусејски град Јевус или Гора Сион (2 Сам 5,7), који је упркос једном израиљском освојењу остао јевусејски (Суд 1,8,21), лежао је на југоисточном брду над извором Гион. Имао је четири капије (врата) и захватао је подручје од 3 хектара. Од када га је Давид освојио, назван је "Давидов град" (2 Сам 5,9). Цар је обновио кружне зидове (2 Сам 5,9; 1 Дн 11,8). Соломон је проширио Јерусалим према северу, припојивши му подручје Храма и двора (9ha) и Милон. Уз то, он је ојачао још једном зидине северног града (1 Цар 3,1; 9,15,24). У доба царева град се још једном проширио (за 9ha) према северозападу; то је онај "други крај" или "нови град" (2 Дн 22,14; Соф 1,10). Зидине и куле поново су ојачане (2 Дн 26,9; 27,3; 32,5; 33,14), али осим проширења ради заштите бања (извора) на југу, до прогонства и робовања Јевреја у Вавилону, Јерусалим није био прошириван. У ово доба, Јерусалим су освојили и пљачкали (-925) фараон Сисак (1 Цар 14,25) и (-843) Филистејци и Арабљани (2 Цар 12,18; 2 Дн 24,23). Израиљски цар Јоас оборио је зид између капије на југу и Јефремове капије (-792) дужине 400 лаката (2 Цар 14,13). Сенахирим је узалуд опседао Јерусалим (-701)(2 Цар 18-19). Асирци одовде цара Манасију у заробљеништво (после -648) (2 Дн 33,11); Фараон Нехаон (Нехо) заузима град (-609) (2 Дн 36,3). Навуходоносор га је двапут заузимао (-605 и -597) (Дан 1,1; 2 Цар 24,10) пре него што га је после двогодишње опсаде коначно разорио (-587) (2 Цар 25). Поновна изградња града започета је 538. године пре Христа.

 

 

Јудејски период до почетка Нове ере

 

Из Немијиног времена, када су обновљене градске зидине (-445), први пут добијамо опис утврђења Јерусалима. Тада је град имао, гледајући са севера, шест нових врата (капија), па је заједно са старим било десет врата:

Овчија врата (Нем 3,1; 12,39; Јн 5,2) или Венијаминова врата (Јер 37,13; 38,7; Зах 14,10), западно од њих стајале су куле Меје и Ананеила (Нем 3,1; 12,3).
Рибља врата (Нем 3,3; 12,39; 2 Дн 33,14; Соф 1,0).
Стара врата (Нем 3,6; 12,39) или Врата на углу (2 Цар 14,13; Јер 31,28; 2 Дн 26,9; Зах 14,10).
Јефремова врата (2 Цар 14,13; Нем 8,16).
Врата долине (Нем 2,13; 3,13; 2 Дн 26,9), која одговарају западним вратима јеврејског града - археолошким истраживањима доказало се да су ова врата коришћена све време до макавејског доба.
Гнојна врата (Нем 2,13; 3,13-14; 12,31), названа и врата између два зида (2 Цар 25,4).
Изворска врата (Нем 2,14; 3,15; 12,37), у чијој је близини било језерце у Кидронској долини (Нем 2,14).
Водена врата (Нем 3,26; 8,1-16; 12,37).
Коњска врата(Нем 3,28; 2 Дн 23,15; Јер 31,40), унутрашња врата између храмовног места и Офела.
Тамничка врата (Нем 3,31; 12,39), вероватно североисточно од Храма.

Када је Александар Македонски освојио Персијско царство, Јерусалим је подлегао грчком културном утицају (-332), а у борбама његових наследника и у макавејско доба (III век пре Христа) град је стално мењао владаре, а његове тврђаве разаране су и обнављане (Сир 50,1-4).

 

 

 

Старозаветни храм

 

 

Старозаветни Јерусалимски храм, средиште израиљског религијског и националног живота у библијском добу, од установљења монархије (X век пре Христа) па све до његовог разорења од римских легија 70. године после Христа. Чак у VI веку пре Христа, када је храм (Соломонов) лежао у рушевинама скоро 70 година услед вавилонског освојења Јудиног царства (586), жртве су приношене у храмовном дворишту. Храм је постојао готово без прекида више од хиљаду година и током свог постојања доживео је две веће обнове, једну после ропства 520. године пре Христа, а другу у време позамашних грађевинских радова Ирода Великог док је владао Јудејом од 37. године пре Христа до 4. године после Христа. На основу тога, можемо говорити ο три храма:

  • Први - Соломонов
  • Други - Зоровавељов
  • Трећи - Иродов

Поред 23 књиге Старог Завета и 11 књига Новог Завета које говоре ο храму, он се спомиње у девтероканонским књигама и псевдоепиграфима (апокрифима), као и у делима јудејског философа Филона Александријског и историчара Јосифа Флавија. Извештаји ових последњих нарочито доприносе нашем знању ο Иродовом храму, пре разорења (70. године после Христа). Не постоји ни једна друга грађевина старог света која је изазивала толику пажњу као Соломонов храм, или трећи храм, који је обновио Ирод. Од њега су узети неки делови, да би били узидани у тријумфалну капију у Риму, и само је величанствена архитектонска амбиција Јустинијанове Свете Софије у Цариграду могла да надмаши лепоту јерусалимског Иродовог храма.

 

Соломонов храм

 

Давид је први предложио да се скинија замени изразитијом грађевином, али му је то ускраћено из разлога које му је предочио пророк Натан (2 Сам 7,5-17); и премда је скупљао материјал и уговарао послове, извршење задатка остављено је сину Соломону. Соломон је, уз помоћ тирског цара Хирама, започео овај велики подухват у четвртој години своје владавине и завршио га за седам година (949. године). У изградњи храма учествовало је 183.000 Јевреја и странаца - 30.000 Јевреја, на смену по 10.000 месечно; 153.000 Хананаца, од којих 70.000 носача терета, 80.000 тесара дрвета и камена, 3.600 надзорника. Делови храма припремани су даље од места градње, и кад су били састављени, цела конструкција би се подигла без ударца чекића, пијука или гвоздене мотке (1 Цар 6,7). Грађевина је заузимала место које јој је био одредио Давид, а то је раније било гумно Јевусејца Орнана на гори Морији. Цео простор, окружен спољним зидом, износио је 183 метра (600 стопа), али само светиште било је релативно мало, утолико што је имало намену само за свештену службу, а верници су се окупљали у двориштима, тремовима (притвор). У овој и у свим суштинским тачкама храм се држао узора, од којег се углавном разликовао по томе што је имао одаје око светишта за свештенике и левите, као и за ризнице и магацине.

 

Храм у Јерусалиму - Соломонов трем, реконструкција

Храм у Јерусалиму - Соломонов трем, реконструкција

 

Πο својим димензијама, светиште је било тачно два пута веће од скиније, зграда при земљи била је димензија 80 Х 40, а висина 30 лаката. Као и скинија, храм се састо јао од три дела: трем, светиња и Светиња над светињама. Предњу страну трема, по узору на египатске храмове, држала су два велика бронзана стуба, Јахин и Воаз, 18 лаката високи, с капителима од још по 5 лаката, украшени љиљанима и шипцима (бадемима, 1 Цар 7,15-22). Цела унутрашњост била је обложена дрвенаријом богато резаном и превученом златом. Заиста, изнутра и споља грађевина је била упечатљива углавном по изобилној употреби офирског и парвајског злата. Блистала је на јутарњем сунцу. Изнад ковчега завета, који је као и у скинији био у Светињи над светињама, постављени су нови херувими чији је један пар крила досезао до зидова иза њих. У светињи, поред кадионог олтара, израђеног од кедра превученог златом, било је седам златних свећњака уместо једног, а сто са хлебовима предложења замењен је са десет златних столова, који су носили, поред хлебова предложења, безбројне златне сасуде за службу светишта.

И спољно двориште храма било је двоструко веће од скинијиног; садржавало је унутрашње двориште, звано "свештеничко двориште"; али Јосифов опис распореда дворишта и тремова и капија у ентеријеру очигледно се односи на Иродов храм. У спољном дворишту био је нови жртвеник (олтар) за жртве паљенице, много већи од старога. Уместо мједене (месинг) умиваонице, било је "море мједено", ремек-дело Хирамове вештине, за свештеничка прања. Звало се "море" због огромне величине. Одаје за свештенике биле су поређане по спратовима са стране светишта, али нису досезале врх, како би било места за прозоре и светло за светињу и Светињу над светињама. Сходно описима Јосифовим и у Талмуду, неки мисле да је на храму било просторија, што би могао да потврди израз у (2 Дн 3,9): "клијети (горње одаје) обложи златом". Уз то, "олтари на крову (врху) собе (горње одаје)", споменути у Књизи ο царевима (2 Цар 23,12), очигледно су били на храму. Освећење храма било је највећа свечаност икад обављена према прописима закона (1 Цар 8). Овај храм разорио је Навуходоносор при освајању Јерусалима 586. године (2 Цар 25,8-18; 2 Дн 36,18-19).

 

Зоровавељов храм

 

 

Зоровавељов храм, макета

Зоровавељов храм, макета

 

Кад је персијски цар Кир (536) дозволио Јеврејима у Вавилону да се врате у Јудеју и подигну храму Јерусалиму, предао им је свештене сасуде које је Навуходоносор био донео у Вавилон. Осим тога, обећао им је подршку и заповедио својим сународницима да сарађују с Јеврејима у овом делу (Језд 1,2-4; 6,3-5). Тад су се Тирсата, персијски управитељ Јудеје, Зоровавељ и првосвештеник Исус сместа вратили у опустошени Јерусалим, почели изградњу жртвеника за свеспаљенице (олтар) на његовом бившем месту и успоставили жртвено богослужење (Језд 3,1-6). Најмили су раднике, довукли кедровину с Ливана и поставили нови темељ храму, другог месеца друге године по изласку из Вавилона, тј. 534. године (Језд 3,7-13). Многи старци, који су били видели први храм, сад су плакали, док су многи радосно клицали. Тад су се Самарјани умешали и својим интригама допринели да се радови прекину у трајању од 15 година - до друге године царевања Дарија Хистапа, тј. 520. године (Језд 4,24). Упознавши се са указом Кира (Језд 6,1-5), он је издао другу дозволу за градњу храма и пружио неопходну материјалну подршку (Језд 6,6-12). Будући охрабрени, пророци Агеј и Захарија, кнезови и народ похиташе са радом, и храм је био готов 12. месеца 6. године царевања Дарија (516), после чега је био освећен жртвом свеспаљеницом (100 јунаца, 200 овнова и 400 јагањаца) и жртвом за грех (12 јараца, према броју племена Израиљевих). После овог, клали су пасхално јагње и народ је празновао празник пресних хлебова (Језд 6,15-22).

Према заповести Кировој, храм је морао да буде 60 лаката висок и 60 лаката широк, што значи да је пропорционално био знатно већи од Соломоновог храма (Језд 6,3), док се из (Језд 3,12) и (Аг 2,3) види да се многима чинио незначајним у поређењу с првим. По раскоши и слави он се није могао поредити с првим храмом, јер у њему није било ковчега завета и одсуствовала је "шехина" - слава, као видљиви знак Божијег присуства. Светиња над светињама била је празна; на место ковчега био је положен камен, на који је првосвештеник стављао кадионицу за Велики дан очишћења. У светињи је био само један златни свећњак, сто за хлебове предложења, а у дворишту је био жртвеник за паљенице, озидан од камена (1 Мак 1,21-28; 4,45-51). Пророк Агеј тешио је народ говорећи да ћe слава овога храма превазилазити славу првога, и да ћe Господ овде подарити мир (Аг 2,9). Ово пророчанство остварило се на трећем храму (који је био увеличана копија другог), јер је у њему учио Исус Христос. И други храм је имао "притворе", дворишта са одајама, колонадама и вратима (1 Мак 4,38).

Зоровавељов храм је опљачкао Антиох Епифан и био је оскрнављен идолским жртвама (1 Мак 1,21-28; 1,46-47; 4,38), да је чак жртвеник посвећен Јупитеру ("мрскост запуштености", "гнусоба опустошења") био постављен на жртвеник за паљенице 167. године пре Христа (1 Мак 1,54; 2 Мак 6,2). Храбри Макавејци су подигли устанак, протерали Сиријце, обновили светиште после трогодишњег унижења, храм поново осветили (1 Мак 4,36-59) и утврдили брдо храма зидовима и кулама (1 Мак 4,60; 6,7). За спомен поновног подизања храма, дана 25. децембра 164. године, Јуда Макавејац и израиљска заједница установили су нови празник - Обновљење (храма) - Ханука, који се морао славити током осам дана, почев од 25. децембра. Он се празновао и у Христово време (Јн 10,22). Током времена храм је доживео нове ударце, нпр. кад га је Помпеј, после тромесечне опсаде, заузео на сам Дан очишћења 68. године пре Христа и у његовим просторијама извршио страшно крвопролиће, мада га није опљачкао; или кад је Ирод Велики с римском војском на јуриш заузео храм и спалио неке просторије.

 

 

Иродов храм

 

 

Упозорење из храма у Јерусалиму: "Забрањен улаз незнабошцима иза зида раздвајања, у двориште око Светиње; који буде ухваћен биће сам крив за своју смрт."

Упозорење из храма у Јерусалиму: "Забрањен улаз незнабошцима иза зида раздвајања, у двориште око Светиње; који буде ухваћен биће сам крив за своју смрт."
 

Зоровавељов храм је Ироду Великом изгледао одвећ неугледно и одлучио је да га презида и начини већим. Овај посао почео је 18. године свога царевања, приближно 20. године до Христа. Само здање храма било је готово за годину и по дана, а предворја - за осам година, док су спољне доградње трајале много година. У време ступања Христа на јавну службу, храм је био грађен већ 46 година (Јн 2,20), тј. од 20. године пре Христа до 26. после Христа (шест година до коначног свог разорења). Пошто Јевреји не би допустили да се Зоровавељов храм одједном сруши, Ирод би, према њиховој жељи, уклањао делове старог храма према брзини изградње новог, и зато се овај храм дуго времена звао "другим храмом", мада је био већи и велелепан. Овом Иродовом храму треба посветити посебну пажњу, јер је украшавао Јерусалим у Христово време. Христос је учио у његовим двориштима и предсказао му пропаст онда кад су ученици указивали на његову раскош (Лк 21,5).

Овај храм, који је са својим двориштима захватао трг од једне стадије (по Ј. Флавију) или 500 квадратних лаката, тј. 250m2 (Талмуд), био је изграђен терасасто, па је свако унутрашње двориште било уздигнутије од спољашњег, а сам храм уздизао се на западној страни горе и, гледан из града и околине, представљао је величанствен призор. "Гле, какво камење и какве грађевине", казао је Исусу Христу један ученик (Лк 13,1). Спољно двориште, у које су могли да уђу незнабошци и нечисти, било је окружено високим зидом с неколико врата и обложено плочама с разним цветовима. С његове три стране ишла је двострука колонада, а с четврте, јужне стране - трострука колонада под кедровим кровом, који су носили мраморни стубови 25 лаката високи. Та јужна колонада, најбоља и највећа, називала се царским портиком. Источна колонада називана је тремом Соломоновим (Јн 10,23), вероватно зато што је сачувана од најранијег времена. У том спољном дворишту продавали су јунце, овце и голубове, и седели мењачи новца и другог (Мт 21,12; Јн 2,14). Са унутрашње стране то двориште било је одвојено од унутрашњег дворишта храма каменим парапетом 3 лакта високим и терасом 10 лаката широком. На овом парапету, на неколико места, висиле су даске с грчким и латинским натписима упозорења, који су забрањивали нејеврејима - под претњом смртне казне - да прођу даље. И сами Римљани су се с уважавањем односили према забрани. До које мере су Јевреји испољавали фанатизам у овом погледу, показује случај с Павлом и Трофимом (Дап 21,28; уп. Еф 2,14 ο "прегради").

Само место храма унутар те ограде било је са свих страна окружено зидом, који је са спољне стране био висок 40 лаката (25m), а са унутрашње стране само 25 лаката (12,5m), па се тако морало улазити степеницама. Најпре се улазило у женско двориште од 155 квадратних лаката (67,5m2). Главна од врата, која су водила у женско двориште, била су источна или Никанорова врата, прекривена коринтским бакром - називана су и Красна врата (Дап 3,2,10). У Светињи над светињама налазио се само један камен, који је обележавао место где је био ковчег завета. У светињи, ближе завеси, стајао је златни седмокраки свећњак, а на северној страни - позлаћени сто за хлебове предложења. Изнад целога храма налазиле су се "горње собе". Око храма, са три стране, била је троспратна грађевина са 38 соба. Кров храма је био раван и на њему су биле зашиљене златне шипке, шиљци, како птице не би слетале на њега и онечистиле га.

Теолошке импликације градње Иродовог храма биле су прозирне. Овај цар идумејског порекла није зидао храм да би био популаран и стекао наклоност Јевреја, него је хтео да лукаво изигра пророчанско ишчекивање Јевреја. Пророк Агеј (2,7-12) изрекао је за други (Зоровавељов) храм да ћe његова слава бити већа од славе првога храма (Соломоновог), јер ћe се у њему појавити Очекивани. Међутим, Ирод је под изговором да поправља, изградио нови храм, не би ли изиграо Агејево пророчанство. Међутим, Христос - Очекивани заиста се у том храму појавио, премда га Јевреји не познаше. Овом раскошном храму, у чијем је притвору (дворишту) проповедао сам Господ Христос са Апостолима, није било суђено да дуговечно блиста у слави. Немирни народни дух доводио је до насиља и крвопролића у његовом дворишту. Године 70. после Христа храм је с Јерусалимом разорио римски војсковођа Тит. Напомиње се да је Тит желео да поштеди храм, али су га војници спалили до темеља. Свештени сасуди, златни сто за хлебове предложења, златни свећњак (менора), однети су у Рим, и њихово изображење можемо и данас видети на тријумфалном Титовом славолуку. На претходном месту храма данас је Омарова џамија, отприлике тамо где се налазио царски дворац. То је осмоугаона грађевина висока 56m, а са осам страна по 22,3m; назива се и Џамија на стени. Од темеља Иродовог храма остао је само западни зид, тзв. Зид плача, испред кога данашњи Јевреји узносе молитве Богу. Ради заштите храма била је подигнута тврђава Антонија (Дап 21, 34: "логор"), на североисточном крају храма, управо где су се и састајале северна и западна колонада.

 

 

Јудејски период Нове ере

 


Мапа старог Јерусалима

 

Године 63. пре Христа, римски војсковођа Помпеј освојио је Јерусалим, а 40. године пре Христа пао је у руке Парћана, пре него што га је Ирод Велики заузео 37. године пре Христа. Под његовом владавином, град је доживео нови процват. Храм је из темеља обновио, преуредио је макавејску тврђаву Варис (североисточно од Храма) у кули Антонија и подигао дворац на западној страни града. Овај дворац био је касније резиденција римског намесника који би у Јерусалим долазио ο великим празницима, са четом војника да одржавају ред; тако су се, највероватније, овде налазиле Судница (Преторија) и Гавата. Ирод Антипа је био смештен у хасмонејском дворцу, на источној страни. Последње проширење, за око 30 хектара, Јерусалим је доживео под Иродом Агрипом I. Он је озидао предграђе Визету са тзв. "Трећим зидом", али је био присиљен да под римским притиском обустави радове пре него што је зид био готов. Претпоставља се да је то данашњи северни зид или да су то остаци зида, пронађени на 500m даље ка северу. У Јудејском рату град је потпуно разорен (70), но само један део западног зида и три моћне куле при Иродовом дворцу Тит је оставио као знак победе. После другог јудејског устанка (132-135), цар Адријан је на рушевинама подигао пагански град, Колонија Елија Капитолина, у коме је саградио храм паганском богу Јупитеру, који је тамо остао све до времена Константина Великог. 638. године, Арапи освајају Јерусалим.

 

 

Хришћански осврт

 

Од времена Адријановог, стари Сион, Давидов град, лежи изван јужног зида. У хришћанско доба, овде се развила прва хришћанска општина, са Св. Јаковом братом Господњим као првим Епископом на челу. Свети пророк Исаија Јерусалим назива "светим градом" (глава 52) - тако се и данас назива. Буквални превод јеврејске речи "хак-кодеш" јесте "град светиње"; можда због тога што је у Јерусалиму био Храм, светилиште, где се Бог састајао са својим народом. Отуда је и реч "кодеш" почела да означава "светилиште", а и "светињу". Онда је сасвим природно што овај земаљски град, иако далеко од савршеног, Апостоли Петар и Јован упоређују са "Горњим Јерусалимом" (Гал 4,26), као местом обитавања истинске светиње "Новим Јерусалимом" (Отк 21,2 "Светим градом"). Саме по себи, речи Сион и Јерусалим често се употребљавају као природна метонимија за један народ (па и када је он далеко у ропству), за целог Јуду и целог Израиља, или за сав народ Божији, народ обећања (Јев 6,17). Јерусалим има значајну и незамењиву богословску улогу у оба завета. Преовлађују два мотива: Јерусалим је у исто време место јеврејског неверства и непослушности, а и место Божијег избора и присуства, савршенства и славе. Историјски ход посведочио је наведено, јер је прво изазвало божанску срџбу и казну, а славослов града пројавиће се у будућности (Ис 1,21; 29,1-4; Мт 23,37; Пс 78,68; Ис 35,11-17). Контраст стварног и идеалног природно је створио појам ο небеском Јерусалиму (Гал 4,25; Јев 12,12; Отк 21).

 

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Хиландар.инфо
 

Вести из Хиландара
 
Јерусалимска патријаршија
 

Вести из Свете земље
 
Манастир Светог Саве Освећеног
 

Манастир Свете Катарине Синај
 

Свето писмо онлине
 
 
 
Мапа сајта
 

©2014-2017 Светаземља.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev