Света земља
 
Света земља
Св.Архангели Јерусалим
Српско монаштво    
  

Српско монаштво у Светој Земљи

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.svetazemlja.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// нов.2014

 

 

 

Српско монаштво
Српска монашка заједница у Палестини
Српска духовна мисија у Јерусалиму

 

СРПСКО МОНАШТВО 

...Манастир Светих Арханђела је међутим обновљен најкасније 1504. године и братство ојачано доласком српских монаха из манастира Светог Николе у Стону, али му стонски доходак више није исплаћиван.

Много више података о српским монасима у Светој земљи садрже руски извори XVI. u са почетка XVII. века јер су монаси из Светих Арханђела и лавре Светог Саве Освећеног, којом су такође управљали српски монаси од 1504. године, одлазили често у Москву да би добили помоћ од руских царева и бољара.~зз1 С друге стране, руски калуђери и поклоници су долазили у Јерусалим и увек налазили гостопримство у Арханђелима јер нису имали у самом граду свој манастир.~341 У лаври Светог Саве Освећеног су имали један мали манастир посвећен Светом Михаилу.

Руски архимандрит Леонид Кавелин пише 1867. године да је руска помоћ дата управо у знак захвалности за гостопримство указано руским богомољцима у Арханђелима. Према Леониду, Арханђели су добијали помоћ из Русије још у првој половини XV. века. Архимандрит јерусалимског манастира Светих Арханђела Нифон добио је у Русији богат прилог.Можда је Нифон у ствари Никон Јерусалимац, аутор Повести ојерусалимским црквама и местима... као и Никандар старац  јерусалимски који је у три маха долазио у Дубровник по стонски доходак: 1422, 1424, и 1431. Никон је био и исповедник Јелене, кћерке кнеза Лазара. О Никону су писане посебне студије.

Као издашне дародавце Леонид помиње цара Ивана Васиљевића Грозног и митрополита Макарија, захваљујући којима је у Арханђелима подигнута нова трпезарија јер се стара срушила можда због земљотреса, како тврди руски хаџија Трифон Коребејников који је био у Јерусалиму 1583. године. Један други руски хаџија, Василије Позњаков, тврди да су «проклети Турци срушили кров» на тој трпезарији.

Иван Грозни је својим прилозима омогућио да се уз манастирску цркву Светих Арханђела подигне са јужне стране параклис посвећен Светом Јовану Претечи. Године 1559. је Грозни послао преко софијског архимандрита Генадија богат прилог «на Исток» за лавру Светог Саве Освећеног, али да се не забораве и српски монаси. Тада су, како пише Леонид, Арапи нападали лавру и оштетили цркву и ћелије. Све до 1593. године руски владари су давали прилоге за Арханђеле и за лавру, јер су, како сведочи Трифон Коробејников, «у оба манастира један игуман, једна 6paћa и благајна», да у њима стално живе осамдесет монаха, док седамдесет њих су стално на путу тражећи заштиту и помоћ или су у лавриним метосима убирали приходе. Архиепископ Калистос тврди у свом делу Борбе патријараха и братства y XVI. u XVII. веку  да је тада у лаври и Арханђелима као и у другим манастирима који су зависили од њих, било 250 монаха од укупно 443 у манастирима Јерусалима.

Према писму игумана лавре Светог Саве Освећеног, Гаврила, које је он однео у Москву 1603. године, за српске монахе су настале тешке године. Лавра је опустела због терора «агарјанског» и њени монаси су се, по савету јерусалимског патријарха Софронија, преселили у Јерусалим, у манастир Светих Арханђела.Чини се да је цар Борис Годунов тада дао последњи већи прилог, 1000 златника, за обнову лавре, што, међутим, није било довољно.

На руском двору су 1605. настали сукоби те су прекинуте везе са српским монасима.Тек се 1636. године шаљу нове молбе Русији лаври за помоћ јер монаси «гину од великог дуга и терора неверних Арапа».

Српски калуђери и хаџије су током XVI. u XVII. века и даље долазили у Свету Земљу и налазили смештај у јерусалимском манастиру Светих Арханђела, остављајући записе о свом путовању у некој од манастирских књига, али су у њима ретки подаци о самом манастиру. Неки уопште не помињу Арханђелски манастир у опису свог путовања у Светој Земљи. Зато није необично што се ни у делу Никона Јерусалимца из средине XV. века у описивању Јерусалима и других светих места уопште не помињу Арханђели нити лавра Светог Саве Освећеног.

Утолико је значајније писање дубровачког историчара Јакова Лукаревића који је описао боравак свог полубрата Јакова, свештеника, у Јерусалиму 1590.године, напомињући да је овај посетио манастир Светих Арханђела који је подигао «i santo re di Servia»  у коме постоји «una magnifica libraria». Не зна се у којој просторији је била смештена та библиотека.

Више грчких, руских, француских и наших аутора XIX. и почетка ХХ. века оставили су путописе о боравку у Палестини и описивали тамошње манастире. Обимнији су описи велике лавре Светог Саве Освећеног него манастира Светих Арханђела у Јерусалиму. Многи описују тешки живот српских монаха у овим манастирима, како због глади, суше, сталних упада бедуина који су пљачкали и рушили манастирске зграде и зидине, али помињу и сукобе између самих монаха, као и њихове честе несугласице са јерусалимским патријарсима.

Према писању јерусалимског патријарха Доситеја (1669-1707.), српски монаси, настањени из њему непознатих разлога и у неко њему непознато време у манастиру Светих Арханђела и лаври Светог Саве, били су потчињени пећком архиепископу и нису признавали власт јерусалимског патријарха. Описује затим један догађај из прошлости. Наиме, српски монаси нису хтели да плаћају порез, тражили су одвојено место на поклоничким местима, привлачили су у свој манастир хаџије на штету јерусалимске патријаршије, као и да је њихов игуман дошао код патријарха са палицом. Доситеј не објашњава шта је необично што је српски игуман дошао са својом игуманском палицом, већ само да се игуман жалио патријарсима Цариграда, Александрије и Антиохије због неправде коју јерусалимски патријарх наноси Србима. Поменута три патријарха су пресудили да Срби нису потчињени јерусалимском патријарху. Доситеј их оптужује због такве пресуде и изражава сумњу да су примили сребро од српског игумана или да нису знали право стање ствари.

О палици српског игумана пише и француски историчар С. Веле (S. Vailhe) дајући другачији опис догађаја. Пошто помиње да су Срби овладали манастиром Светог Арханђела Михаила, каже: « Зависност, ма била и само духовна, од грчког патријарха који је постављао и смењивао по својој вољи игумане, није одговарала независном и поносном духу словенских монаха. Они су се жалили, али је брзо дошло до жестоких свађа па је, као крајњи аргумент, архимандрит (српски) снажно ударио патријарха палицом.». Веле даље помиње повољну пресуду у корист Срба, тј. да су потпуно ослобођени патријаршијског туторства.С. Веле закључује да је у ствари главни разлог сукоба то што су српски монаси привлачили хаџије у свој манастир, те је јерусалимски патријарх остао празних руку и да је «на крају крајева испало да је новац био узрок свему.»

О сукобима српских монаха и јерусалимских патријараха писали су и француски аутори Х. Венсен и Ф. М. Абел: »Ако су Ђурђијанци могли да остану у добрим односима с Грцима и поред тога што су се увукли у само срце патријаршије, Грци нису имали у Србима угодне супарнике.»

Када је 1479. године због епидемије куге у Јерусалиму српски манастир опустео за неко време, неки монаси су помрли, не зна се колико, а неки избегли незнано куд. Када је епидемија прошла преживели монаси су се вратили у Арханђеле и њихово братство је очигледно ојачало, тако да су 1504. године склопили уговор са Јерусалимском патријаршијом о преузимању управе над лавром Светог Саве Освећеног. Та лавра је била најзначајнији испоснички  центар у Палестини. Међу зидинама лавре било је двадесет цркава и црквица, од којих је највећа била црква Благовештења, затим цркве Светог Николе и Светог Јована Дамаскина.Имала је више метоха не само у Светој Земљи, већ и на Кипру — манастир Светог Јована Златоустог и у румунском граду Јашију — манастир Светог Ђopђa. Лавра је међутим крајем XV. века економски пропала због сталних борби с номадима те су је грчки монаси временом напустили. Када су арханђелски монаси преузели управу над лавром, на челу оба манастира био је исти српски игуман.

О овом веома значајном догађају нема помена у сачуваним списима са територије старе српске државе. Поједини родослови и летописи из XVI. века још само помињу давну славу Немањића и њихове грађевине у Светој Земљи.~6s~ Из тих списа не сазнаје се ништа ново јер се углавном понављају описи из Даниловог дела Животи краљева и архепископа српских.

Српски монаси су обновили лавру, а очигледно су били борбенији и боље одолевали разним нападима него грчки монаси. Руски архимандрит Леонид хвали српске монахе због обнове лавре и каже да заслужују општу благодарност православних хришћана.

 

У међувремену су Грци поново завладали јерусалимском патријаршијом (повремено су тамо владали Сиријци иЂурђијанци) те су се поновили жестоки сукоби између српских игумана и грчких патријараха. Патријарх Герман 1577. године се жалио султану Мурату III. да су српски монаси непослушни. Овог пута није било подршке из Цариграда где су владали Турци, већ је по султановом одобрењу синод прогласио српске монахе кривим и обавезао их да се покоре грчком патријарху.

Нису сви султани били против српских монаха. Султан Сулејман II. Величанствени је издао два фермана у вези лавре и Арханђела. Године 1533. наређује да се у лаври обнови црква (не зна се која),а 1537. наређује да монаси из Арханђела не смеју бити узнемиравани у поседу својих винограда (вероватно су то били лаврини метоси).Селим II. је 1568. дозволио монасима у лаври Светог Саве Освећеног да буду наоружани да би се бранили од напада бедуина. Овима је султан наредио да не смеју спречавати монахе да сахрањују своје покојнике на гробљу које је било изван зидина лавре. Мехмед III. је ферманом из 1601. поновио стару наредбу да арханђелски монаси не смеју да буду ометани у поседу својих винограда. Султан Ахмед I. (1603-1612.) дозволио је да се лавра обнови и да се сазида одбрамбена кула. На једном од спратова те куле постојала је мала црква посвећена Светом Симеону — Немањи, али су је Грци касније претворили у цркву Светог Симеона Столпника. На првом спрату је у камену уклесан текст на српском језику у коме се помиње да је кула довршена 9. марта 1612. године.

А. Фотић објављује у свом раду Обнова српског манастира св. Саве Освећеног две султанске заповести кадији Јерусалима из 1613. године у којима султан одобрава обнову лавре под условом да се то уради према давнашњем изгледу и да се не дозволи да се подигне више објеката него што их је било првобитно.

За обнову лавре Срби нису имали доста средстава иако су још 1604. године добили из Русије 1000 златника,те су се задужили код турских предузимача за 50000 гроша. Немајући никакве могућности да се раздуже, српски монаси су понудили на продају лавру Јерменима, а Арханђеле фрањевцима. Грчки патријарх Теофан је због тога био веома озлојеђен, те је успео да од молдавског војводе Васила добије новац те је откупио 1625. године лавру за 54000 пијастера.

Грчки аутор Т. Р. Темелис тврди да су српски монаси почели да напуштају лавру после њеног поновног пропадања 1602. године и по савету патријарха Софронија узели све црквене ствари и прешли у Јерусалим у манастир Светих Арханђела.  Грк Антим, секретар Јерусалимске патријаршије од 1821. до 1824. године наводи да су српски монаси напустили лавру 1623. године, а да је патријарх Теофан обновио лавру 1625. године. Лавра је и даље више пута претрпела већа и мања разарања у нападима бедуина и опет обнављана.Садашњи изглед лавре је из 1688. године.

Што се манастира Светих Арханђела тиче највише података о његовој даљој судбини даје 1653. године Рус Суханов, чије казивање преноси архимандрит Т. П. Темелис. По Суханову у манастиру су тада боравила два- три сиромаха, али да је манастир најбољи од свих, да има много ћелија, а црква и трпезарија су лепи; да манастир има и веома богату библиотеку грчких и латинских и словенских рукописа и штампаних књига. Много од свега тога је упропашћено. На крају додаје да су ту становали Срби од давнина. Чудно је да ни Суханов, а ни Темелис не помињу монахе који су дошли из лавре Светог Саве, као ни бројне монахе из самих Арханђела, да бисмо сазнали шта с с њима збило око 1653. године. Нов податак даје документ из 1669. године којим патријарх Доситеј уступа манастир Арханђела монаху Нектарију да у њему на миру живи, да га обнови, а сви арханђелски монаси, вероватно већином Грци, да га слушају и заједно убирају приходе од маслињака, винограда и ливада. Значи да је за Арханђеле опет наступио период мира и извесног благостања и да је могао безбедно да прима хаџије из више православних земаља. Колико је деценија тај мирни период трајао није познато, али се зна да је почетком XVIII. века манастир могао опет да буде обновљен, јер је црква била већим делом порушена.

Ако посматрамо у целини историјат задужбина Немањића у Светој Земљи, чак и у сасвим сажетом прегледу као што је овај, можемо да уочимо значај који су имали наши монаси и задужбинари у одржавању православља на тој сразмерно малој територији, али на којој су се вековима сукобљавали разни наоди и разне религије. Сачувани су многи писани извори - повеље наших владара, биографска дела наших духовника, многобројни записи хаџија и путописи поклоника из разних земаља, али и дела истакнутих историчара, наших и страних, посебно руских. Многи подаци су непотпуни, неки описи се понављају, појдине наводе је данас тешко проверити, али то ни у ком случају не замагљује чињеницу да је улога наших монаха у Светој Земљи од XIII. до почетка XVII. века била веома значајна.

Путописци су ретко уз своје текстове давали понеки цртеж манастира које су обишли. Дело непознатог аутора Описаније Јерусалима издато у Бечу  1748. године на славеносрпском језику, садржи бакрорезе Христифора Жефаровића који приказују јерусалимске цркве. Жефаровићеви бакрорези, рађени према популарним водичима до светих места немају уопште везе са стварним изгледом цркава.

Још су ређе фотографије које су путописци и аутори XIX. и ХХ. века објављивали у својим радовима.

Кроз повест о српском монаштву у Светој Земљи провлачи се као црвена нит постојање и значај манастира Светих Арханђела Михаила и Гаврила у Јерусалиму, задужбине краља Милутина. Стога ћемо се мало детаљније задржати на опису овог манастира и његове цркве и њиховом данашњем изгледу...

одломак: Задужбине Немањића у Светој земљи.Видосава Недомачки

 

СРПСКА МОНАШКА ЗАЈЕДНИЦА У ПАЛЕСТИНИ

Најједноставнија књижевна форма којом се казивало о светом граду Јерусалиму били су записи. Мада се у њима углавном саопштава име поклоника, време доласка у Јерусалим и место из кога се дошло, они понекад пружају и језгровите утиске о боравку, обележене личним доживљајем. У једном од најстаријих сачуваних записа који говоре о писарској делатности српског монаштва у Синају спомињу се јеромонах Јаков и грешни Јанићије. Они, додуше, не казују о Јерусалиму на начин како би то учинили ходочасници усхићени Светим градом, него спомињу невоље које су се тицале њиховог преписивања. Обојица су припадали братству српског манастира Светог архистратига у Јерусалиму и тамо током 1373/74. године исписали Триод, при чему су наишли на приличне препреке. Иако су радили на основу светогорског, како кажу „правог извода“, а притом „поредећи и са Типиком и са Октоихом“, посао није текао на задовољавајући начин. Пошто је извод био на бугарском језику, они се жале на пропратне невоље рекавши: „Бог зна да нам је било веома усилно преносити га на српски језик“. 

Као духовник српског манастира Светих арханђела у Јерусалиму, Никон Јерусалимац је стекао велики монашки углед и постао духовник Јелене Балшић. Са њом је водио преписку и писма која су се том приликом окупила смештена су 1441/42. године у такозвани Горички зборник, који је требало да се чува у Јелениној загробној цркви на острву Горици на Скадарском језеру. У зборнику је до данас делимично сачувана њихова преписка, која се састојала од три Јеленине и три Никонове посланице. Уз остале преписе, у њему је остало и једно Никоново изворно дело под називом Повест о јерусалимским црквама и пустињским местима.21 Ово дело има у себи доста поетских рефлексија. У појединим својим деловима оно подсећа на путописе, а још више на проскинитарионе. Као великосхимник Никон је добио име Никандар.22

У оквиру свог преводилачког рада са грчког језика Константин Философ је превео један проскинитарион, који је данас познат у деловима. У науци није довољно познато да ли те сачуване целине припадају једном спису, или потичу из два одвојена састава. Константин је путовао у Јерусалим између 1415. и 1420. године,23 те је као ходочасник највероватније превео овај спис за време тамошњег боравка. Дужа целина, коју смо условно назвали Опис Јерусалима, сачувана је у једном српском препису који потиче из 1556. године и налази се у зборнику збирке манастира Никољца са сигнатуром 49, на странама 306б-308а.24 На почетку састава нацртан је стилизовани план Јерусалима. Својевремено је на овај Опис Јерусалима указао Владимир Ћоровић не наводећи детаљније о чему је реч.25 Зборник је преписао познати монах Висарион Дебарски.26 Везивање овог преписа за име Константина Философа први пут је учињено у најновијем проучавању Маје Петрове.27

 

Из ХVII и ХVIII века остало је више трагова о путовању Срба у Јерусалим него у ранијим временима, што никако не значи да их и тада није било у већем броју. Сачувани записи из тог периода говоре о нешто чешћем доласку монаха из фрушкогорског манастира Хопова у Јерусалим. Свакако је било далеко више ходочасника из овог манастира него што се о томе данас 15може говорити само на основу делимично сачуваних података, што, уосталом, важи и за друга места из којих се одлазило на поклоњење Христовом гробу. Хоповски проигуман Саватије стигао је 1606. године у Свети град и у њему се задржао седам месеци. Боравио је, како је забележено, у храму Светог великомученика Димитрија, „преко пута дворова Давидових“. У истом храму наручио је да му се препише Псалтир, што је и окончано тридесетог јануара 1607. године, „на Света три јерарха, руком грешног и клонулог и лењивог монаха Диомидија, из земље Херцеговине, из манастира Вранштице, близу жупе Вранешт“.33

извор: Света земља у српској књижевности 13-18.века

 

СРПСКА ДУХОВНА МИСИЈА У ЈЕРУСАЛИМУ

 

1848.године Београдски митрополит и бивши професор карловачке богословије Петар Јовановић шаље прву српску духовну мисију у Јерусалим која се под благословом јерусалимског патријарха усељава у некадашњи српски манастир Св.Архангела. Ова духовна мисија као и учени Срби који су касније оходили манастир, наилазили су у њему на старе српске књиге и рукописе од којих су неки пребачени у Србију и похрањени у зграду Народне библиотеке на Косанчићевом венцу, срушене током немачког бомбардовања Београда априла 1941.год. где трајно нестају.

 

архимандрит Леонид (Кавелин)

Сербская иноческая община в Палестине

А. Л-д

1866 года.

https://azbyka.ru/otechnik/Leonid_Kavelin/serbskaja-inocheskaja-obshhina-v-palestine/#note10

«Помянух дни древния – поучихся.»

При недостаточности местных памятников славянской письменности, истребленных не столько влияниями внешними, сколько внутренними, всем известными из церковной истории сербов и болгар, мы не можем не дорожить и теми скудными сведениями, которые уцелели, можно сказать, нечаянно. Так в библиотеке Саввинской Лавры, принадлежавшей, как увидим ниже, сербской иноческой общине, в течение с лишком 130 лет, уцелел рукописный Октоих, в конце которого написано крупным уставом киноварью: «Стефан Краль Урош» (Дечанский 1321–1336). Эта рукопись XIV столетия принадлежала к полному кругу славянских рукописных богослужебных книг, присланных в дар самим благочестивым Кралем сербскому Иерусалимскому Архангельскому монастырю. Надпись на одной из славянских рукописей, вывезенных из Палестины (из Саввинской же Лавры) нашим высокопросвещенным паломником А. С. Норовым в 1835-м году, а именно, в Цветной Триоди, гласит, что книга эта «исписася в святем Синае рукою раб Божиих иеромонахов Иакова и грешного Иоаникия св. Архистратигу церкви сербской в Иерусалиме … извода Святогорского правого. Написася сия книга в лето 6882 (1374).» Далее следует изъяснение, что настоящая рукопись переведена с Болгарского извода с возможной точностью, и что это сделано не без затруднения.

Следовательно, сербский Архангельский монастырь тогда еще существовал, и сербские иноки витали и в дальнем Синае, занимаясь там любимым занятием древних иноков, переводом, исправлением и списыванием церковных славянских книг, распространяя их в своем Отечестве через приношение в дар единоплеменным церквам. Ревность достохвальная и достоподражательная!

Вообще вторую половину XIV столетия можно считать самым цветущим временем для сербской Иерусалимской общины: в этот период она видела у себя в гостях владетеля Сербии князя Лазаря (с 1372 года); кроме предания обстоятельство это отмечено и у сербских летописцев, хотя и весьма краткими чертами: «приим начелство Срьбско Кнезь Лазарь, и доиде и до Иерусалима и до Светые Горы».9

На существование Архангельского монастыря в первой половине XV столетия есть прямое указание в наших летописях где замечено, что приезжал в Poccию за сбором милостыни ради архимандрит Иерусалимского Михайло-Архангельского монастыря Нифонт, который собрал такую богатую милостыню, что будто бы с помощию ее взошел на Иерусалимский Патриарший престол. Последнее обстоятельство очевидно преувеличено, ибо имени Нифонта нет в списке Иерусалимских Патриархов (у Досифея), но несомненно, что успеху этой милостыни немало содействовала известность сербского Архангельского Иepyсалимского монастыря, потому что в нем искони имели приют наши Русские богомольцы, и в особенности иноки, а также и славянское происхождение Нифонта; впрочем, может быть и действительно он занимал один из архиерейских престолов в Иерусалимской Патриархии, но нам важно в этом сведении главным образом указание на то, где и в ком сербский Архангельский монастырь нашел себе поддержку после падения Сербского Царства.

Упоминаемое в хрисовуле царицы Мары запустение Архангельского Иерусалимского монастыря около 1479 года вследствие чумы было лишь временное, ибо известно, что по миновании морового поветрия сербская иноческая община не только снова вступила во владение своею обителью, но в 1504 году заняла и первую из обителей пустынь Св. Града, – Лавру св. Саввы Освященного, как свидетельствуют о том греческие писатели10, и с тех пор Иерусалимский Архангельский монастырь сделался городским метохом Лавры. Обстоятельства, в которых находилась тогда греческая Иерусалимская Патриархия, как нельзя более благоприятствовали такому приобретению; в это время Патриарший престол находился в руках туземных христиан (сирийских арабов), и в течение более трехсот лет (от изгнания латин-крестоносцев из Иерусалима до 1550 года) Патриархи племени арабского владели Св. Гробом, покровительствуемые лишь одними православными грузинами, которые были сильны на Востоке по своим родственным связям с обладателями Египта и Палестины мамелюками. Неискусство сих Пaтpиapхов в управлении и право передачи оставшегося по смерти имущества родственникам при поборах местных правителей довели Патриаршую казну до крайнего истощения: монастыри, находящиеся в пустыне Св. Града, терпели притеснение от кочующих сарацинов (бедуинов) и, не находя поддержки со стороны бессильной Патриархии, мало-помалу пустели. С этой стороны самоотвержение сербской иноческой общины, решившейся, несмотря на видимые опасности и затруднения, спасти от конечного запустения мать всех пустынных обителей, Лавру св. Саввы Освященного, заслуживает общую благодарность православных христиан.

Итак, согласно греческим свидетельствам около 1504 года сербы по частной омологии (условию) с арабскою Иepycалимскою Патриархиею вступили во владение Лаврою. С этого времени и до окончательного уничтожения сербской иноческой общины в Палестине она держалась здесь почти исключительно пocoбием русских православных царей. Благодарные сербской общине за приют в их Иерусалимском Архангельском монастыре наших богомольцев наши государи, благодетельствуя ей, без всякого сомнения, имели в виду и то, что славянская иноческая община может со временем сделаться опорою и русских церковных интересов в Св. Граде. Как бы то ни было, но известно, что в течение целого столетия наши государи и бояре с благочестивым усердием покровительствовали сербской Иерусалимской общине сколько могли, поддерживая ее материльными пособиями, но не в их власти было тогда оградить эту общину от тех внутренних, так сказать, домашних козней, которые привели ее к уничтожению.

Из рассказа нашего паломника, Трифона Корабейникова с товарищи, бывшего в Иерусалиме в первый раз в 1483 году, мы узнаем, что старцы сербского Архангельского монастыря, что в Иерусалиме, Моисей и Meфодий еще в 1552 году ездили за милостынею в Москву, и получили от Царя Ивана Васильевича, и Митрополита Maкария щедрое пособие на восстановление каменной монастырской трапезы (вероятно, разрушившейся от бывшего землетрясения). В благодарность царю сербы устроили при монастырской церкви придел во имя св. Иoaннa Предтечи, Ангела царева; придел этот существует и поныне.11

В 1559 году царь Иван Васильевич, посылая богатую милостыню на Восток через Софийского архидиакона Геннадия и купца Восилия Познякова, не забыл и сербской обители – Лавры Св. Саввы Освященного и в ответ на просительное письмо к нему ее игумена Иоасафа писал, что, известясь, какую напасть терпит его обитель от аравлян, потому что обветшала ограда и нечем соорудить церкви и келлии, он посылает ему на монастырское строение 200 рублей денег.12

В 1582 году скорбный царь, посылая на Восток «милостину довольну (по Карамзину 10,000 тогд. рублей) с московскими купцами Трифоном Корабейниковым да с Юрьем Грековым, послал в том числе и сербам в Лавру св. Саввы Освященного 50 рублей.

Первая милостыня благочестивого царя Федора Ивановича в Саввинскую обитель сербской общины была послана в 1586 году с приходившим в Москву от Иерусалимского Патриарха Софрония архимандритом Иоасафом; милостынные деньги состояли из 900 рублей. Царь письмом просил Патриарха Софрония раздать оные на все церкви и монастыри его Патриаршества по росписи кому помечено, «для поминовения его родителей во вседневных службах, молитв о его здравии, чадородии и победе на враги».

В 1588 году возвратился в Лавру ездивший уже не впервые за сбором в Москву монастырский келарь Дамаскин. Выбор этот, как увидим ниже, был весьма удачен. Дамаскин был человек умный и умел войти в доверие к тогдашнему временщику, Борису Годунову. Посетивший Лавру св. Саввы Освященного в 1584 году князь Радивил в своем Путешествии упоминает о встрече своей в Лавре с Дамаскиным, замечая, что он прежде того был у него в проезде через Литву в Москву, а потом заезжал вторично при возвращении из Москвы в марте месяце 1588 года, причем называет его славянином родом из Македонии. В 1588 году с ним послано было царской милостыни – в Саввинскую Лавру 160 рублей, в Архангельский Иерусалимский монастырь 70 рублей.

В мaе месяце 1590 года келарь Дамаскин опять приехал в Москву одновременно с Терновским митрополитом Дионисием, с игуменом Архангельского монастыря архидиаконом Кириллом, а в феврале следующего 1591 года они были отпущены обратно также одновременно с митрополитом Дионисием. С ним послано кроме поминок Иерусалимскому Патриарху собственно для Лавры Саввы Освященного 160 рублей, Архангельскому монастырю 120 рублей, да им лично дано по 30 рублей милостыни в прибавку и в дорогу 58 р. При этом в особой грамоте на имя келаря Дамаскина (которая была вручена ему вместе с дарами уже на пути в Чернигов) Борис Годунов, исчисляя подробно все вклады свои и дары царские Иерусалимскому Патриарху, писал: «Мы велели то все отдать тебе, великому старцу, перед Дионисием митрополитом да на сооружение Гефсимании дано тебе 500 золотых, и ты те золотые митрополиту объяви же; а что оприч того тебе, великому старцу, дано (то есть собственно в пользу Сербской иноческой общины), и ты бы, того не объявляя, (нужно заметить, что митрополит Дионисий был родом грек из царского рода Палеологов), держал у себя, и тем Пречистой Богородицы дом (то есть Лавру, которая так называлась по своей Соборной церкви во имя Благовещения Пресвятой Богородицы) строил бы, как я тебе сам заказывал».

Эта доверительная грамота свидетельствует о доверии Бориса Годунова к «великому старцу» Дамаскину; приобретению же этого доверия, без сомнения, немало способствовало то, что Дамаскин как славянин мог беседовать с Годуновым без посредства толмача. Зная от него, в каком отношении находится сербская палестинская община к своим греческим властям, чтобы не возбудить в них зависти к сербским обителям за щедрую милостыню от России, Годунов приказывает Дамаскину не объявлять о ней греческим властям, предоставив ему, как доверенному от сербской общины лицу, самому распорядиться милостынею по личному с ним соглашению. Остается пожалеть, что царедворцы XVII века в сношениях с Восточною церковью не обладали предусмотрительностью Годунова и, подавая щедрую милостыню, мало заботились узнать, куда и на что будет она употреблена.

В 1502 году видим в Москве самого игумена Лавры Св. Саввы Освященного Христофора, который получил на Лавру 150 рублей и на Архангельский монастырь 90 рублей, и сверх того Государь дал ему на свое имя проезжие грамоты, «чтоб и впредь вольно было им, Саввинским старцам, проезжать через рубеж для сбора подаяния».

В 1593 году царь Федор Ивапович велел Трифону Корабейникову (однажды уже посылавшемуся в Иерусалим в 1583 году) и Михаилу Огаркову ехать со своею заздравною милостынею в Царьград, Александрию, Антиохию, Иерусалим и на Синайскую Гору, и раздать в тех местах милостыню по данной им росписи Патриархам и архиереям по монастырям и по рукам нищих. Исполнив волю благочестивого царя, посланные представили роспись, в которой заключается любопытное замечание о современном состоянии обоих монастырей: «Вместо монастыря Архангела Михаила, пишут Корабейников и Огарков, дано игумену Христофору Саввина монастыря с братиею 60 золотых, потому что в тех обоих монастырях один игумен, братия и казна – все общее. В тот же монастырь св. Саввы, вместо 40 соболей, дано игумену 40 золотых, да ему с братией 90 золотых (всего 500 золотых); братия же в обоих монастырях, как говорит игумен, 150 человек, с теми, которые на отъезде на монастырских службах, а постоянно у них живут 80 человек».

В 1597 году был в Москве строитель Иерусалимского Саввинского подворья (то есть Архангельского монастыря) Никодим, которому дана милостыня 15 рублей, и трем его старцам по 7 рублей.

Под 1599 годом опять встречаемся в Москве с вышеупомянутым доверенным лицом от сербской общины, «великим старцем» Саввинской Лавры, келарем Дамаскиным: он, вероятно, прибыл в Москву точас же, как стало известно в Св. Граде о восшествии на царский престол Бориса Годунова, лично к нему расположенного; поводом же к приезду могло быть на сей раз полученье обычной, так называемой «большой милостыни» по усопшем Государе Федоре Ивановиче. Как бы то ни было, но в делах 1599 года значится, что царь Борис Федорович пожаловал келарю Дамаскину семь образов складных, 50 рублей деньгами, два сорока соболей, два сорока куниц и две тысячи белок, а его священнику и двум старцам по 15 и по 10 рублей и по 40 куниц.

Но на этот раз Дамаскин по неизвестным нам причинам и, конечно, не без воли и согласия царя Бориса Федоровича пробыл в Москве до 1604 года, как это видно из нижеследующего: в июне 1603 года прибыл в Москву из Иерусалима архимандрит монастыря Саввы Освященного Григорий и келарь Гавриил со старцами; «так как в прошедшем 1591 году посланы были к Государю келарь Дамаскин с братиею и не возвращались, то Настоятелю Лавры желательно было узнать, для чего они живут, по своей ли воли, или по Царскому указу?» Ответа на это в Посольских Делах не находим. Посланные привезли с собою Государю кроме письма от Иерусалимского Патриарха Софрония, в котором он яркими чертами описывал бедственное состояние Лавры от утеснения ее бедуинами, грамоту и от настоятеля Лавры игумена Гавриила, который писал: «Мы, смиренные старцы, рабы и богомольцы Твоей Державы, рабски сотворяя низкое поклонение подножию ног Твоих, мысленно целуем их и молим о здравии Твоего Царского Величества и Твоего семейства…

… Здесь, во святых местах, многие печали, нужды и глад, какого не бывало во днях наших, и насилие от Apапского рода умножилось, так что мы едва не погибли от здешних святых и божественных мест; но мы добре стояли в земле безводной и сухой пycтыне, жили и пустынничали в пречудной Лаврe Преподобного и Богоносного Отца нашего Саввы Освященного, теснясь крепко и трудясь от агарянских языков, которые умножились, ради наших согрешений. Мы же, смиренные, не возмогше терпеть толикия нужды, отошли на малое время, доколе пройдет гнев Господень, глад великий и нужда, дабы и мы приняли малый покой от наших трудов, Лавра же да постоит в сохранении некоторое время, доколе смирится род агарянский, и ныне пребывают некоторые старцы, в монастыре заключенные страха ради измаилитского. Мы же, по совету Пресвятейшего Патриарха нашего Софрония, взяв все сосуды церковные, пришли в святой град Иерусалим в другой монастырь наш Архангельской, где непрестанно молим о Твоей Державе. Молим Тебя, самодержавный Царь, да будешь новым соорудителем, как некогда великий Царь Юстиниан, который основал Лавру из глубины земной; пошли ей по достоянию милостыню, да не до конца погибнет. Ведомо Тебе буди, что от Державы Твоей имел всю надежду свою монастырь наш, и сего ради послал келаря Дамаскина к Царству Твоему, и не видали от него никакой вести, ни грамоты от рук его. Толикое время замешкался в Державе Царства Твоего (с 1591 года), а бедные погибают старцы монастырские на всякий день. По сему просим, да поспешит и приидет paнее; и мы о том единомысленно совещавши и игумен со всеми священниками и Старцами Соборными, избрали преподобного священноинока, духовника, архимандрита Григория с иным келарем, Гавриилом, старцем Соборным Акакием, да испросит от Твоего Собора обычную милостыню, от Державы Царской; приими, как верный Святый Царь, и пришли их вскоре с прежним келарем Дамаскиным, да приимет опять Лавра прежнюю свою лепту и будет похвала Святому Твоему Царствию». Грамота писана сентября 6-го 1602 года. Не ранее ноября месяца принимал у себя царь Борис Федорович приехавшего из Иерусалима архимандрита Григория в одно время с прежде бывшим келарем Дамаскиным, и они поднесли дары свои Государю. Царь прикладывался к Святыне, спрашивал о здоровье Патриарха, допустил их к руке, а дьяк Грамотин объявил им Государево жалованье; им отпущено было кушанье на подворье. Месяц спустя архимандрит Григорий подал от себя челобитную Государю, в которой писал, что и прежде сего послан был из Лавры Саввы Освященного лет с десять тому назад келарь Дамаскин бить Государю челом о милостыни: «Уже 14 лет не бывало Царской милостыни в обители, а между тем келарь Дамаскин все время прожил в Москве и потому богомольцы Государевы, братия Св. Саввы, послали его, архимандрита Григория, бить челом Царю, Великому Государю, Борису Феодровичу, потому что грех ради их нужда великая стала в монастыре и оскудение в милостыни, так как у Турского царя с Цесарем и Мутьянским воеводою зачалась война великая, и отовсюду залегла милостыня в монастырь, и нищим богомольцам Царским нужда великая от наготы и босоты, с головы в конец погибают, в монастыре все стало ветхо, обновить что-либо нечем ради великой бедности; посему братия послали богомольца царского Григория плакать милосердному Царю о милостыне, чтобы и им воссиял свет милости царской и пощадил бы Царь своих богомольцев, не дал бы им до конца погибнуть и своему царскому богомолию запустеть, и пожаловал бы им милостыню свою, сколько Бог ему известит, и отпустил бы их из Москвы по зимнему пути, ибо летним путем от войны и убытков проехать нельзя, и братия их крепко о них скорбит, ожидая в монастырь, они же в Москве позажилися. Царь Государь смилуйся.» Такого же содержания челобитная подана была и царице, Mapии Григорьевне, чтобы от насильства поганых братия не разбежалась и с голода не погибла; но челобитную эту писал уже не один Григорий от своего имени, а и келарь Дамаскин. Оба вместе просили они и царевича Федора Борисовича, «чтобы он показал над ними милость, и отцу своему, а их Государю и Государыне Царице, попечаловал об них, и не запустело бы их богомолье, где они со слезами денно и ночно молят о Царском их здравии.

Января 5-го 1601 года, выдано было Царское жалованье: Саввы Освященного монастыря архимандриту Григорию денег 40 рублей, и келарю его, Гавриилу, 15 рублей, ему же, архимандриту Григорию, 40 соболей, два 40 куниц, лисья шуба и 1000 белок, а келарю его Гавриилу 40 соболей и 40 куниц. На Крещение в числе прочих греческих властей архимандриту Григорию и келарю Гавриилу велено было быть на литургии в Соборе и на Иордане, где они видели Государя, который милостиво спрашивал о их спасении и пригласил к столу вместе с патриархом Иовом, января 24-го, по случаю именин дочери царевой Kcении были посылаемы им кушанья с царского стола, а «февраля 4-го, по Указу, они (вместе с другими греческими властями) представлялись Святейшему Патриapxy Иову в Крестовой палате», и шли чрез Соборную церковь, где слушали молебен. После торжественной встречи Патриарх, подозвавши их к себе, благословил, а с митрополитами и епископами целовались они о Христе. После поднесения присланных от Патриарха Иерусалимского с новоприезжим архимандритом Феофаном Патриарху Иову грамоты, св. мощей, смирны и свет от Гроба Господня Патриарх велел ему сесть и расспрашивал, как они шли и как пребывают под властию неверных агарян. Феофан отвечал, что многую нужду, беды и тесноту терпят, и если бы не милосердие царя Бориса Федоровича всея Руси, то бы они до конца погибли. Потом Патриарх благословлял их образами и давал им деньги и ширинки, и извинился, что не приглашал их к себе есть, потому что приближаются дни постные, а они готовятся в дорогу, и им будет отпущен корм на подворье. Образа, которыми благословил их Патриарх, были обложены серебром, а вместо соболей дано: архимандриту 4, келарю 3 рубли. От Государя пожаловано было также кроме милостыни по нескольку икон в серебряных ризах, а в марте месяце приказано было прибавить к прежнему жалованью: архимандриту Григорию 8 рублей и на платье келарю Гавриилу 6 рублей, а другому келарю Дамаскину 20 рублей на дорогу по особенной к нему милости Царской, и Евангелие в 25 рублей.

На праздник Благовещения иерусалимские старцы приходили прощаться к Государю и благодарить за его милость. На торжественном отпусте дано было келарю Дамаскину 40 соболей в 16 рублей: прежде же сего, когда он был в хоромах у Государя, по особой милости Царя к Дамаскину, дано было ему 40 соболей в 30 рублей, да на строение монастыря 1000 золотых и жалованная грамота, чтоб если кто из Лавры Св. Саввы Освященного будет в Москву за милостынею, то их свободно пропускать, и потому переписана на имя царя Бориса Федоровича жалованная грамота, которая прежде дарована была Св. Лавре царем Федором Ивановичем; для будущих приездов велено было им всегда давать на Греческом дворе, что за торгом у Богоявленского монастыря, особые кельи, в которых помещать одних только старцев Саввина общежительного монастыря, и кроме их никаких других старцев (грамота писана в марте 1664 года).

После сего все старцы Иерусалимские и Афонские, бывшие тогда в Москве, отправились на Смоленск, и велено было воеводам проводить их честно, и чтобы они приняты были с честью архиереем Смоленским, о чем был послан им и Указ. Воеводы смоленские и архиепископ Смоленский Феодосий, уведомили Государя, что они все исполнили и, приняв с честью путников, щедро одарили и отпустили их с честью.

Последовавшие вскоре за тем ужасы междуцарствия надолго пресекли все cношения Востока с Poccией, и сербская палестинская община лишилась покровительства, на которое, как мы видели, не тщетно возлагала все свои надежды. Между 1610 и 1612 г. она предприняла строить на южной стороне Лавры, на высоте, господствующей над монастырем, башню, вроде Юстиниановой, как говорят одни, для защиты монастыря с этой стороны от бедуинов, а по другим преданиям (собственно монастырским) это был лишь деловой предлог; в построении же башни сербская община имела целью, не оставляя вовсе Лавры, отделиться совершенно от греков, которые, войдя сначала в сербскую общину на праве гостей и пользуясь поддержкою греческой ирусалимской Патриархии, начали теснить сербов, пока не вынудили их наконец вовсе покинуть обитель. И это весьма понятно: кто знает хорошо греков, тот поймет, что они не могли остаться равнодушными, видя их древнюю родную обитель в руках пришельцев; при мысли же о своем превосходстве над ними не могли и спокойно жить вместе, а тем более находиться в подчиненном к ним отношении. С другой стороны сербы, хотя и могли все это предвидеть, но не смели отказаться от приема в обитель греков, находясь сами по церковными правилам под властью Иерусалимского Патриарха, который с 1550 года, то есть со времени Патриарха Германа, состоял исключительно из греков, а по завещанию этого Патриарха навсегда был загражден вход в иерусалимскую Патриаршескую общину для туземных христиан (арабов)13. Таким образом в Саввинской Лавре число иноков из греков увеличивалось ежегодно, хотя главные начальственные лица до самого удаления сербов из обители выбирались преимущественно из их среды, а всей братии, как мы видели из донесения Трифона Корабейникова в 1503 году, состояло налицо 80 человек.

Трехъярусная башня, с церковью во имя св. Симеона Сербского14 (столь дорогого сербам), была окончена в 1612 году, и ныне украшает и защищает Лавру; в среднем этаже ее в церковном притворе вставлен в cтену гладкий камень с вырезанной на нем сербскою надписью, которая гласит: «Кончено это дело (т. е. построение башни) 1612 года по Р. X., во дни преподобного игумена Даниила со всей о Христе братией 9 Марта. Григорий иеромонах Скевофилакс, Варлаам эконом, Нектарий мастер, и писавший это многогрешный иеромонах Галактион, а читающий сие да молит Бога о них». Постройка этой башни ввела сербскую общину в долги, а помощи к уплате их ждать было неоткуда; ибо единоверная и единоплеменная Россия переживала в эти годы самый тяжкий перелом своего смутного времени.

Tеснимые внутренними смутами, греческой частью братства, а извне заимодавцами сербы не знали, что предпринять им. Тогда Патриарх Феофан, опасаясь, как говорят греческие летописцы, Св. Града (Патриарх Досифей и позднейшие), чтобы армяне, скупив долговые обязательства, не завладели Лаврою Св. Саввы, а латины Иерусалимским монастырем Св. Архангелов, употребил все усилия, чтобы погасить сербский долг, простиравшийся на сумму 54,000 пиастров (3000 рублей сер.), и, таким образом, обе сербские обители через это поступили в непосредственное владение Исрусалимской Греческой Патриархии. Это случилось, как мы полагаем, в 1636–1640 годах, ибо еще в 1636 году видим в Москве из Лавры св. Саввы Освященного архимандрита Климента, посланного к царю Михайлу Федоровичу с Патриаршими грамотами. Феофан писал Государю от 1 апреля 1636 года, прося принять благосклонно архимандрита Кирилла и наделить его милостыней ради бедности монастырской братии, которая погибает от бесчисиленного долга и в обиде день и ночь от неверных агарян и тамошних арабских людей, но все cиe терпит ради любви Христовой. Монастырская же община от лица своего игумена Афанасия изложила пред Государем бедственное свое положение в следующих выражениях: «Молим Тебя даровать милостыню бедной обители нашей, ибо мы мучимся беспрестанно в великом долгу от агарян и от араплян, там пребывающих, и терпим от них великую обиду. Помоги нам починить святую обитель, потому что она разорилась от старых лет, стены и кельи распались и священные образа попортились. Божиею милостью мы учинили начало и устроили по-прежнему несколько келий для ycпокоения братии, но от сего задолжали и не имеем чем заплатить долга». Грамота от 18 сентября, 1636 года. Климент представлялся Государю в июне, и поднес ему в дар мощи Первомученика Стефана, Иopданскую воду и ладан. Сколько получил на этот раз милостыни монастырь, из Дел Посольских не видно, но, судя по тогдашним обстоятельствам, милостыня эта не могла отсрочить падение сербской общины, и вскоре за тем последовало ее удаление из Лавры, по крайней мере с этого времени уже не видим особых Лаврских сборщиков в Москве, хотя cношения Poccии с Иерусалимским Патриархом и не прерывались.

Памятью владения сербов Лаврою св. Саввы Освященного, кроме вышеупомянутой башни, долгое время еще оставались славянские рукописи, преимущественно богослужебные, а это доказывает, что и богослужение в ней в 130-летний период сербского владения совершалось, если не исключительно, то преимущественно, на славянском языке, так же как в грузинских монастырях (Крестном, Никольском и др.) на грузинском». Но с поступления Лавры во владение греков число славянских рукописей обоих сербских монастырей (т. е. самой Лавры и иерусалимского Архангельского), частью от небрежения, а частью и от нескрываемого пренебрежения Греков к памятникам церковной славянской письменности, постепенно умалялось: одни истреблены, другие пропали, третьи перешли в частные руки. Так 13 самых древних рукописей были отобраны из числа прочих и приобретены нашим известным паломником, А. С. Норовым в 1835 году; остающиеся в бнблютеке обители несколько рукописей XVII и XVIII столетий, преимущественно богослужебных, мало замечательны. Большего внимания заслуживают иконы, между которыми есть некоторые старинного сербского письма; таковы, например, изображения Страстей Господних, двунадесятых праздников, помещающиеся в алтаре Соборной церкви за проволочной сеткой на южной стороне.

Архангельский Иерусалимский монастырь, как бы в память своего славянского происхождения, принадлежа к разряду так называемых греческих поклоннических (странноприимных) монастырей, и до сих пор служит преимущественно для помещения иноков славянского языка, а с 1857 по 1863 год церковь этого монастыря была предоставлена от Иерусалимской Греческой Патриархии для богослужения русской духовной миссии.

Итак, сербская иноческая община существовала в Палестине более 300 лет (1303– 1636); ……Но если суждено когда-либо образоваться в Палестине русской Православной иноческой обители, то да послужит ей добрым уроком история сербской общины!

А. Л-д

1866 года.

* * *

 

 

 

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Хиландар.инфо
 

Вести из Хиландара
 
Јерусалимска патријаршија
 

Вести из Свете земље
 
Манастир Светог Саве Освећеног
 

Манастир Свете Катарине Синај
 

Свето писмо онлине
 
 
 
Мапа сајта
 

©2014-2022 Светаземља.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev