Света земља
 
Света земља
Св.Архангели Јерусалим
Српске светиње    
  

Српске светиње у Светој Земљи

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.svetazemlja.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// нов.2014

 

 

У Светој Земљи има више хришћанских светих места која су од посебног значаја за Србе. Tа света места су и српске светиње које су изградили, освећивали, даровали, у које се молили и које су чували Срби. Има их довољно за изградњу хришћанског идентитета једног народа, a којe су данас готово заборављенe. Циљ овог сајта је и ревитализација културе, духа и сећања Срба на њихове светиње у Светој Земљи. Ове светиње су:

 

Параклис у цркви Васкрсења Христовог Манастир Светог Георгија у Акри
Соба тајне вечере, Горњица Манастир Светог Јована Богослова у Акри
Дом Светог Јована Богослова на Сиону Манастир Светог Теодосија Киновиарха
Манастир Св.Јована Крст. у Јерусалиму Пирг Св. Симеона, Лавра Саве Освећеног
Манастир Светог Георгија у Јерусалиму Црква Светог Илије на Кармелској гори
Манастир Св. Архангела у Јерусалиму Црква Светог Николе на гори Тавор
Манастир Часног Крста у Јерусалиму Манастир Светог Герасима на Каламону

*Ово је део српског блага и светиња у Светој Земљи. Остале светиње ће бити накнадно уписане на ове странице.

аутори текстова: Н.Јонић, Д. Михалек, Д. Давидов, Ј.Пламенац, С.Ковачевић, В.Недомачки

 

                                

Мапа српских светиња у Светој Земљи         Мапа  српских светиња у Јерусалиму

 

Мапе српских светиња у Јерусалиму и у Светој Земљи, приказују хришћанске православне светиње које су српски светитељи, владари и монаси градили, обнављали, користили.

 

 

О задужбинама Немањића у Светој Земљи и о српском монаштву у Светој Земљи

 

Хроника почиње од првог поклоничког путовања архиепископа Саве I с почетка XIII века, о коме су у религиозно-књижевном усхићењу писали славни хагиографи Доментијан и Теодосије, и траје све до песника Јована Дучића, који је тридесетих година XX века, у путописној, поетској прози "Градови и химере" описао свој боравак у Јерусалиму. Српска поклоничка хроника дуга је, дакле, осам векова. Сакупљајући грађу и изворнике, Динко Давидов је утврдио да су стварни и духовни додири Срба са Јерусалимом били трајни. Осам векова грађен је и одржаван култ Јерусалима у српском народу. А кад је реч о јерусалимском култу, тада се то не може једноставно образложити. Повод за поклоничко путовање, или прихватање зрачења Јерусалима, Срби су вазда осећали као насушну потребу. То је било завештање архиепископа Саве – Светог Саве. ...После крсташких похода, ниједна европска династија у средњем веку није имала тако чврсте везе са Јерусалимом као владарски дом Немањића. Па и касније, у турско доба, хрлили су српски монаси и световни људи у Јерусалим, прихвативши назив хаџија – хаџи, који им је остао као саставни део имена, односно презимена.

Од владавине Стефана Немање почињу и први помени деловања Срба у Палестини. Велики жупан Стефан Немања је богато даривао и претварао у своје задужбине Господњу цркву- Цркву Васкрсења Христовог- Христов Гроб у Јерусалиму, као и цркве Светог Јована Претече и Светог Теодосија  Киновиарха у Јудејској пустињи.

Путовања Растка Немањића Светог Саве у Свету Земљу сматрају се изузетно значајним догађајима његовог живота  и српске државе. То су опширно описали већ писци његових житија, Доментијан и Теодосије, а предмет су изучавања, књижевности и уметности све до наших дана.То је био почетак ходочашћа (хаџилука) Срба у Свету Земљу.Године 1229. у Палестину први пут долази Растко Немањић, као први српски архиепископ Сава. Монах Сава је обилазио јерусалимске цркве дуго се молећи у њима и богато их даривајући, проширивши тако знања о Србији међу источнохришћанским светом. 

Колико је било уређено (и да ли је било уређено) формално-правно стање када је Свети Сава походио Свети Град? Тај период (1229-1239) био је период примирја (мада се звао Шести крсташки рат). Вештом политиком (трговином? махинацијама?) немачки краљ и римски цар Фидрих други Хоенштауфен успео је да од египатског ејубидског султана Ал-Камила добије, на десет година, надзор над Јерусалимом, Витлејемом и Назаретом. То је чекао Растко Немањић. Био је међу првима који су искористили ту могућност, да би се молио на светим местима. Носио је у Свету земљу и на света места велико благо и скупоцене дарове. Колико је све то било ефикасно и поуздано, кад је кроз четврт века Бејбарс[1] све уништио? Њихове материјалне остатке данас походимо, ходочастимо, видимо их. Свесни смо величине немањићке Србије. Постоје ли и неки писани документи својинско-правних односа? Ако и не постоје, то није толико ни битно. Много су битнији духовни одности Срба са Јерусалимом - што је истакао и Свети Сава

Свети Сава српски "многе свете мошти у манастирима и у Јерусалиму и од патријарха затраживши и купивши, и свете службене одежде и часне сасуде, и по цијелој Палестини ако би налазио што свето и часно свети архиепископ куповаше, хотећи донијети у своје отачество".

Оно силно благо које је добио од краља Радослава, свети Сава је утрошио у куповину црквених утвари и реликвија. Такође, свуда је обилно даривао манастире, као и самог патријарха, и "ниште" (сиромашне). Одлазећи из Јерусалима, од патријарха је добио сребрно жезло, при врху украшено дијамантима, које је било у манастиру Милешева, да би, због сигурности, средином 16. века било, пренето у ризницу манастира Свете Тројице, код Пљеваља где се и сад налази. А из Никеје, свети Сава донеће и највећу реликвију - делић крста на коме је Господ распет.  Боравак и Светој земљи искористио је да набави утвари и реликвије за младу Српску православну цркву којој је био глава, да је утврди подршком јерусалимског (а касније и александријског и антиохијског) патријарха и монашким колонијама тамо гдје све подсјећа на Исуса Христа, али и да - поради на себи, да што је могуће више избистри своју душу. Свети Сава је знао да духовна искуства пустинижитеља немају цијену..Из Акре, свети Сава је отпловио у Малу Азију, у Никеју. Ту је владар био Јован (Калојован) Ватац, који је светог Саву дочекао највећим почастима. Даривао му је одежде, црквене сасуде, мошти светих, злато и - дјелић Часног крста, на којем је Господ распет. Сада се овај дјелић троједног дрвета чува у манастиру Хиландару. (Такође, једна честица Часног крста, али другим путем, стигла је на Цетиње, и сада је на кивоту светог Петра Цетињског.)

На друго поклоничко путовање у Свету земљу, свети Сава Српски пошао је 1234. године. Претходно је нашао себи насљедника, јеромонаха Арсенија, "кога тачно познаваше да је више од других украшен безлобношћу и правдом", и "даде му сву власт коју је сам од Духа Светога примио" (хиротонијом). Арсеније (Сремац) је тако постао други архиепископ српски. Мошти су му данас у манастиру Ждребаоница, код Даниловграда. Свети Сава српски је, можда и знајући да се у отаџбину неће вратити у тијелу, све порадио на организацији Цркве која је Божијом благодаћу њему била дата на управу, тако да и без њега може да функционише. Потом је опет узео велико злато од краља Владислава, али сада и од Архиепископије, и кренуо на пут. Опет се на лађу укрцао у Будви (Старом граду). Савин други пут до Палестине, започет 1234. у Будви, одвео га је преко Бриндизија, Кесарије и Јафе, до Акре, где је одсео у свом манастиру. У самом Јерусалиму боравио је дуже време, а из њега је одлазио два пута да обиђе светиње Египта и Синаја. Пошто је посетио сва три источна патријарха - јерусалимског, александријског и антиохијског, кренуо је преко Цариграда у Србију.

Међу својим задужбинама, ктиторствима за манастире, цркве, болнице које су приказане на овој страници Сцети Сава српски је по писању Доментијана"  На месту рођења Светог Јована Крститеља (где је данас фрањевачка црква) даде „злато Јерејима који ту живе“. Злато даде и Јерејима у Витанији, на месту где је Исус ускрснуо из мртвих Лазара, „за спомен родитеља својих и самога себе и свељубазног брата свога, краља кир Стефана“. Исто је поновио и у Посници Господојј (манастир Карантал над Јерихоном). Злато много раздаде свима по реду од Гроба Господњег, часном патријарху и клиру свете велике цркве Христове и свима убогим, и кога год нађе у светом граду Христовом.

 

После Саве Немањића, задужбине и дарове у Светој Земљи наставили су краљ Милутин, цар Душан, патријарх Јоаникије, Урош Нејаки, Јакшићи, Бранковићи и многи други.

 

 

Параклис у Цркви Васкрсења Христовог, цркви Светог гроба

 

у фази истраживања

 

 

Соба тајне вечере, Горњица, Српска соба


 

Горњица, соба последње, Тајне Вечере, на Сионској Гори, једна је од централних тачака ходочашћа људи из целога света. У Јерусалиму је од Сарацена Свети Сава српски откупио ову кућу Светог Јована Богослова у којој је била Горњица (соба Тајне Вечере)  златом и сребром које је добио од краља Радослава. Легенда каже да је купио тако, што је цео под прекрио златним дукатима. 

Сала последње Христове вечере налази се на Сионској гори у којој је првобитно Исус Христос апостолима опрао ноге, а затим, на последњој вечери, установио Свету тајну причешћа – еухаристију. Хранио је ученике своје хлебом: ...једите, ово је тело моје Новог завета... и напојио вином: ...пијте, јер ово је крв моја за вас проливена...

У истој соби су се догодиле Тројице, кад је Свети дух сишао међу апостоле, четрдесети дан по Васкрсењу. 

У овој соби се Исус после Васкрсења јавио апостолима и у њој је обећао силазак духа светога.

То је место последњег одмора светог Стефана. 

Уз саму кућу Горњицу- собу тајне вечере Свети Сава српски је  купио и надградио манастир  Светог Јована  Богослова на Сионској Гори, на месту дома Јована Богослова, где је Богородица дочекала своје последње дане. коју ће, заједно с кућом, даривати као метох Лаври Светог Саве Освећеног. У крсташким ратовима и црква и кућа су порушене.   Највероватније су је запалили темплари у последњем крсташком рату. Обновили су је фрањевци у 14. веку. 

 

 

Од самог успостављања дипломатских односа између Израела и Ватикана 1993, трају спорови о Горњици, Соби Тајне вечере. Католичка црква тражи да добије њене кључеве. 2005. Ватикан је био спреман да врати у јеврејске руке древну синагогу у Толеду (која је сада црква Санта Марија ла Бланка), у замену за Горњицу. У децембру 2009. тадашњи заменик министра иностраних послова Израела Дани Ајалон превремено је прекинуо разговоре у Ватикану. Израел се не слаже да врати Горњицу католичкој цркви. Она не припада ниједној конфесији, а католичкој цркви је допуштено да два пута годишње ту врши обред. Ватикан тврди да су фрањевци Горњицу подигли у четрнаестом веку. Архитектура овог здања је, очигледно, из доба крсташа, тј. из тринаестог века, тј. из времена Светог Саве. Готово сваки носећи стуб има другачији капител, што значи да је здање много пута реконструисано. У крстастим сводовима, у пресецима крстова, муслимани су интервенисали додатком круга. До 1917. године то је била џамија...

 

 

Манастир Светог Јована Богослова на Сиону

 

На овом месту је био манастир и дом Светог Јована Богослова

 

Уз саму кућу Горњицу- собу тајне вечере Свети Сава српски је  купио и надградио манастир  Светог Јована  Богослова на Сионској Гори, на месту дома Јована Богослова, где је Богородица дочекала своје последње дане. коју ћ Свети Сава српски заједно с кућом,, да би осигурао заштиту за своје задужбине, с обзиром да је Палестина била под влашћу Сарацена,  поклонио Лаври Светог Саве Освећеног. Како вели Доментијан у житијима Са братијом Велике лавре Светог Саве (Освећеног) „сатвори радосно славље“ у свом манастиру Св. Јована Богослова, у коме је и одседао.

У крсташким ратовима и црква и кућа су порушене.   Највероватније су је запалили темплари у последњем крсташком рату. Обновили су је фрањевци у 14. веку. Поред ње, на месту бившег српског манастира Јована Богослова, од 1910. је импозантна немачка бенедиктинска црква Успења Богородице (Дормицион, Хагиа Сион), која доминира панорамом целог светог града Јерусалима. Ту је и фрањевачка Кустодија Тере Санкте (Старатељство Свете Земље). О присутности Светог Саве, његовом власништву над Горњицом, великом манастиру Св. Јована Богослова – ни гласа... 

На врху Сионске горе налази се Црква уснућа где је, по веровању, умрла, односно уснула Богородица. У близини се налази и старохришћанска јерменска црква.

За Јевреје ово место је изузетно значајно, јер је Горњица грађена над гробом цара Давида и то је, после Зида плача, друго по значају и светости место јеврејског ходочашћа.

 

 

Манастир Светог , Часног Крста у Јерусалиму

 

 

Манастир који је саграђен на месту где је из једног корена су израсла 3 дрвета: кедар, бор и кипарис од којих је сачињен крст на коме је касније разапет Исус Христ, по божјем промислу.У грузијском манастиру Светог крста, Сава је подигао конаке, на свом првом ходочашћу 1229 год. У цркви Светог Подножја Божјег, како истиче Доментијан, „и данас стоје палате које он створи, као и помен родитеља његових и њега самог“ (данас: Манастир Светог Крста). Неки извори тврде да су и у католикону-главној цркви манастира биле фреске Светога Саве и Светога Симеона Мироточивог?  Више о манастиру Светог Крста.

 

 

Манастир Светих Архангела Mихаила и Гаврила у Јерусалиму

 

Манастир је подигнут на месту на коме се архангел Михаил јавио цару и псалмопеснику Давиду.
Кад је цар Давид пребројавао народ у Израиљу и Јудеји, Бог се разгневи на њега и опомену га преко пророка и даде му три могућности за избор казне. Иако се цар покајао, морао је изабрати казну: седам година глади, три месеца гоњења од непријатеља или помор становништва. Цар је изабрао ову трећу. Страдало је седамдесет хиљада људи. Тада би знамење и свети архангел Михаило спусти мач у корице. То место је обележено сребреним стубићем у средишњем делу цркве до олтара.

 

место на коме  је Архангел  Михаил спустио свој мач

 

Други велики српски ктитор, који се прославио задужбинама у Србији и ван ње, био је краљ Милутин. Градитељ Грачанице, Бањске, Хиландарске цркве, оснивач болнице у Цариграду, дародавац манастира на Синају, подигао је у Јерусалиму манастир Светих Арханђела Михаила и Гаврила. Српски краљ је јерусалимске Арханђеле подигао на темељима разрушеног манастира, задужбини цара Константина и царице Јелене, а у знак захвалности за победу над Турцима у Малој Азији, коју је заједно с Византинцима, извојевала Милутинова војска. О том догађају писао је Милутинов летописац, архиепископ Данило. Он у свом летопису пише да је отмени и богобојажљиви краљ Милутин своме тасту, византијском краљу Андронику Другом, у помоћ послао елитне ратнике, коњанике који су предводени војводом Новаком Гребостеком до ногу потукли Турке. Било је то прво србско – турско одмеравање снага – катастрофално за турске ратнике. Архиепископ Данило је записао: "Срби су њихова тела секли као трску." Славећи име Господње после ове победе, краљ Милутин је најпре подигао цркву Светих Архангела, а после је саградио конаке, малу болницу и једну гостионицу за све србске и словенске калуђере и поклонике у Светој земљи.Како је та битка била 1313, узима се да су српски Арханђели у Јерусалиму настали те године или нешто мало касније.

Ову српску светињу у Јерусалиму даровали су потоњи српски владари - краљ Стефан Дечански и цар Душан, а за Душанове владавине први српски патријарх Јоаникије подигао је у Палестини две цркве - Светог Илије на Кармелској гори и Светог Николе на Таворској гори.

 

иконостас (Богородица, Исус Хрис, Свети  Сава српски)



Да би, међутим, српски манастир у Јерусалиму могао да очува самосталност, морао је имати приходе. Уклештен између јерусалимских зидина и других манастирских комплекса, није имао обрадивих површина, нити метоха, па је Милутиновој задужбини цар Душан обезбедио сталан доходак. Манастиру у Јерусалиму је дарован сав приход од цркве Светог Николе на острву Врањини у Скадарском језеру са свим њеним метосима, а свечаном Повељом, издатом 1350, манастир је добијао и 500 млетачких перпера годишње, које су Дубровчани давали за уступање Стона и Пељешца. Од тог времена у Дубровник су редовно долазили јерусалимски калуђери, који су шкртим и претерано педантним Дубровчанима морали сваки пут да донесу пуномоћје српског владара и доказ да су заиста сабраћа српског манастира у Јерусалиму.

Манастир Светих Арханђела је примао ове приходе до 1501, када је овај доходак прешао на Хиландар и Свети Павле, манастире на Светој Гори. Иако је већ током 15. века српска држава пропадала пред налетом Турака, Дубровачка република је поштовала завештање српских владара исплаћујући уговорени износ Светогорцима све до 19. века. Српски манастир у Јерусалиму се одржао, чак је 1504. био обновљен. У кодексном рукопису Грка Атанасиоса Ипсиландиса, писаног у осамнаестом веку, који је пронађен пре десетак година на Синају, има да "Срби монаси, који су били под јурисдикцијом пећког архиепископа, одавно су обитавали у манастиру светог Архангела у Јерусалиму и управљали њим". То се односи на догађаје из 1533. године, што је доказ да је у првој половини шеснаестог века манастир био србски.

 

србски параклис

 

У првој половини 17. века упади бедуинских племена учинили су своје. Манастир је опљачкан, страдало је његово целокупно братство и он је запустео.

Наравно, кад је сасвим нестало србске државе, и кад су приходи усахнули, Грчка патријаршија у Јерусалиму је преузела србски манастир и држи га и данас. Црква светог Архангела се налази се унутар градских зидина, у северозападном делу Јерусалима (у улици Свети Франциско бр. 9), недалеко од цркве Светог гроба, главног стецишта хришћанских хаџија. ово камено здање са сиво-белом куполом, усред зграда, старих и дозиђиваних, рушених и преправљаних. Једна главна и једна бочна просторија, без иједног трага старине или словенског слова или предмета. Нема докумената који сведоче о томе шта је све на њој рушено и преправљано, каква је била, кад је саграђена. Ипак, то је, нема сумње, црква светих архангела Михаила и Гаврила, коју је велики краљ Милутин Стефан Урош подигао у част победе над Турцима и дао јој име крсне славе свих Немањића.

Бавећи се истраживањем задужбина Немањића у Светој земљи, В. Недомачки, користећи старе изворе, помиње казивања архимандрита Порфирија Успенског, шефа руске мисије у Јерусалиму средином XIX века, који је боравио у манастиру Светих арханђела и тврдио да да у њему има много икона, међу њима и српских, 40 ћелија и да је манастир могао да прихвати око 200 поклоника. У манастиру су се налазила трпезарија, болница, ризница и „дивна библиотека” са грчким, латинским и словенским рукописима и штампаним књигама. Све је разнето. Неке од рукописних књига налазе се у библиотекама Кијевске духовне академије, Москве, Санкт Петербурга, Ватикана, манастира Свете Катарине и Православне грчке патријаршије у Јерусалиму, где је недавно пронађен илуминирани рукописни „Поклоник” „смерног Гаврила Тадића” из 1662. године. Своја поклоничка путовања у Свету земљу, многи црквени великодостојници патријарси и монаси, али и побожни грађани из свих српских земаља, описали су у својим „Дневницима”, наводећи утиске и необична сазнања и предања која су успут чули и видели – дочаравајући атмосферу Леванта и додир хришћанског и муслиманског света.

Давидов у својој књизи запажа да после крсташких похода ниједна европска династија у средњем веку није имала тако чврсте везе са Јерусалимом као владарски дом Немањића. Па и касније, обласни господари српских земаља, Лазаревићи, Бранковићи, Балшићи, Црнојевићи, Петровићи, Обреновићи, црквени прелати и монаси, али и световни људи походили су, и даривали, светилишта Јерусалима. И у доба туркократије ишли су српски поклоници на Свети гроб, следећи Доментијанов запис о Светом Сави: „Нећу дати сна очима својим, ни покоја коленима својим, док се не поклоним местима на којима су стајале пречисте стопе Спаситеља мојега.” / Сава Српски.

Међу славним српским поклоницима, ову цркву су касније походили и патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић (1683), београдски митрополит Михаило (1883), патријарх Герман (1959), патријарх Павле (1994), а отац Григорије, родом из Осечине код Ваљева, сабрат грчког манастира Светог Ђорђа у Јудејској пустињи, и данас, сваког Савиндана, у некадашњој Милутиновој задужбини, одслужи литургију на српском језику.

 

 видео

Манастир светих Архангела у Јерусалиму

 

 

 

Лавра Светог Саве Освећеног

 

 

Велика лавра светог Саве Освећеног најзначајнији је манастир јудејске пустиње. Његова историја је дуга преко 1.500 година. Налази се у срцу пустиње измећу Витлејема и Мртвог мора. Подигнут је на стрмој западној страни Кедронске долине. Манастир је основао свети Сава Освећени 485. године и још тада је назван Велика лавра. У целом осмом веку и првој половини деветог века манастир је био у великом процвату. Тада је у њему школовано преко 150 монаха, меду којима су били највећи учитељи православља: свети Јован Дамаскин, свети Козма Мелод, свети Стефан Чудотворац и многи други. Највеће светиње овог манастира налазе се у Саборној цркви – једнобродој базилици са куполом. То је грађевина из шестог века. Унутар цркве је постављен стаклени кивот са нетрулежним моштима светог Саве Освећеног (438 – 532. године), које су успешно враћене из Венеције, након много векова, 1965. године. Прва црква-пећина (нерукотворена црква) која је посвећена светом Николи установљена је 486. године од самог оснивача. Велике светиње су и испосница великог бранитеља и учитеља православља светог Јована Дамаскина, испосница светог Саве, висока кула-пирг из времена цара Јустинијана. Пре доласка у манастир свети Јован је био први министар калифа Мелеха. Свети Јован је за време иконоборца цара Лава Исавријанца писао посланице у одбрану светих икона. Цар га је због тога тужио калифу, који му је за казну одсекао десну руку. Рука је остала три дана на тргу. За то време свети Јован се непрестано молио пред иконом пресвете Богородице, која је била у његовој ћелији. Пресвета Богородица му се јавила и рекла да прислони на руку одсечени део, који је поново срастао са руком; на том месту остао му је траг као црвен конац. Поводом исцељења на икони се појавило изображење још једне шаке, које свети Јован Дамаскин опточи сребром. Према живом предању, свети Сава Освећени оставио је завештање да се после његове смрти његов жезал – патерица преда архијереју царског рода и истог имена кад буде дошао у манастир. Када је свети Сава ступио у цркву манастира Светог Саве Освећеног догодило се чудо: жезло Освећеног, које је на једном трону стајало пуних 700 година (од упокојења Освећеног, 532. године), одједном је пало. Монаси су били сумњичави и пратили су Саву српског, а када је сутрадан по уласку Саве српског у католикон се десило исто, жезло наког његовог метанија опет пало, монаси се сетише завештања Саве Освећеног, да ће стићи монах краљевског рода и истог имена - те му поклоне жезло. Жезло се данас чува у Кареји. Братија истог манастира поклони му две иконе: "Млекопитатељицу" која је у Савиној испосници у Кареји, и најчувенију хиландарску икону, "Тројеручицу", која је дуго била "игуманија" манастира, а сада стоји на трону поред игуманског, у главној манастирској цркви. 

Срби су били ктитори манастиру Лаври Светог Саве Освећеног, где су подигли две манастирске куле и изградили параклисе, црквице у њима.

Из хрисовуље царице Маре, супруге турског цара Мурата другог, кћерке Ђурђа Бранковића, види се да је постојао уговор између Јерусалимске патријаршије и Србске цркве. Србски монаси су дошли у лавру светог Саве Освећеног и ослободили овај манастир од разбојника и пљачкаша. Они су тада сазидали велику кулу и у њој параклис, посвећен светом Симеуну. Када су на патријарсијски престо дошли Грци, односно патријарх Теофил, исплатили су дуг Србима за градњу куле и поставили за игумана Грка. Србски монаси су управљали лавром Светог Саве Освећеног 130 година током целог 16. и првих деценија 17.века. 

 

.

 

Црква Светог Георгија у Акри

 

 

Већ на својим првим корацима у Светој Земљи, Свети Сава је 1229. откупио од Ђеновљана цркву Светог Георгија у Акри, тадашњем главном палестинском пристаништу. У тој цркви се последњи пут помолио у Светој Земљи, пред последњи одлазак из ње 1235. Цркву је вратио, као метох, Великој лаври Светог Саве Освећеног у Јудејској пустињи.

 

 

Црква Светог Јована Богослова у Акри

 

 

Претпоставља се, до сада постоје само мало података, да је Свети Сава био главни ктитор и задужбинар цркви Светог Јована Богослова у Акри, у исто време када је откупио цркву Светог Георгија у Акри.  До данас је црква претрпела многе измене тако да нема исти изглед и величину коју има данас.

 

 

Манастир Светог Герасима на Каламону

 

 

 

 

На свом првом ходочашћу, Свети Сава  српски је  обишао и јудејску пустињу и наравно Лавру Светог Саве Освећеног као и реку Јордан и место крштења Исуса. Притом је на Каламону обишао један од најстаријих православних манастира Палестине и Јудеје, манастир Светог Герасима који је у то време био у оронулом стању. Он је даривао златом и сребром манастир и био уписан у ред ктитора и задужбинара и био спомињан на литургијама уз ктиторе манастира веома дугo. Да ли је тако и данас, не знам. Од српског блага обновљен је католикон, подигнути су трпезарија и конаци. Више о манастиру Светог Герасима на Каламону.

 

 

 

Манастир Светог Јована Крститеља у Јерусалиму

 

 

Манастир Светог Јована Крститеља у Јерусалиму је једна од најстаријих хришћанских цркава у свету. Њу је изградила царица Евдокија у 5.веку. Црква је много страдала у 11.веку од освајача крсташа. На свом првом и другом ходочашћу Свети Сава српски је затицао у јадном стању ову богомољу и даривао је сребром и златом и у великој мери помогао њену ревитализацију, након које су се опет отворила врата ове цркве. Дуго је Свети Сава српски у њој спомињан на литургијама уз ктиторе. Више о манастиру Светог Јована Крститеља.

 

 

 

Манастир Светог Пророка Илије на гори Кармил

 

 

Ова гора је значајно место за све хришћане. Она је била уточиште пророки Илији када је био гоњен од свештеника Ваала. Ту се пророк Илија подвизавао и размишљао. На том месту је   први српски патријарх Јоаникије, у време Дучановог царства, подигао манастир Светог пророка Илије. У ратовима муслимана и хришћана је страдао и опустео, чека обнову. Данас су само остале рушевине и по која келија у брду.

 

 

Манастир Светог Николе на гори Тавор

 

Постоје списи који сведоче о томе да је српски патријарх Јоаникије Први, у време цара Душана,  походио манастире Свете Земље и даривао их за изградњу у име српске цркве. Један од њих је био и манастир Светог Николе на гори Тавор. Овог манастира данас нема, настрадао је у историји и данас су остали само темељи.

 

 

Манастир Светог Георгија у Јерусалиму

 

у фази истраживања

 

 

Манастир Светог Теодосија Киновиарха 

 

у фази истраживања

 

 

Црква Светог Стефана

 

На Синају је краљ Милутин подигао цркву Светог Стефана при храму Пресвете Богородице и издашно помагао манастир Свете Катарине

 

у фази истраживања

 

 

Црква Агоније у Гетсиманском врту

 

Ову цркву су у 15. веку откупили од Турака браћа Бошковић и обновили је.

 

 

 Света Гора и Цариград

 

Док о везама првих Немањића са Цариградом говоре савремени извори, о њиховом боравку у византијској престоници поред помена сведоче и сачувани споменици. Прве посете монаха Саве Цариграду, помињу се у вези са добијањем манастира Зиг на Светој Гори, од цара Алексија, као и везама њега и његовог оца Стефана Немање са цариградским манастиром Богородице Евергетиде (Благодетелнице). Од биографа св. Саве, Теодосија, сазнајемо да је он поред свога оца сматран за једног од његових ктитора. Поред тога, Пролог Типика манастира Богородице Евергетиде послужио је св. Сави када је писао Студенички и Хиландарски типик.

После првих Немањића нарочито је живе везе са Цариградом одржавао краљ Милутин, зет византијског цара Андроника Другог, чијом је ћерком Симонидом био ожењен. У својој изузетно замашној градитељској делатности посебно место заузима болница коју је краљ Милутин подигао у византијској престоници. Сигурно је да су Милутинови наследници помагали ову установу која је, будући да се налазила у самом центру Цариграда, била за њих од великог значаја. Познат је податак да је ћерка Константина Дејановића, Јелена, као једина српска принцеза на византијском престолу, искористила свој положај и могућности да тој установи помогне. Значај који је ова Милутинова задужбина уживала у Византији, говори податак да се при овој болници налазио последњи цариградски универзитет.

 

Изузетно сведочанство блискости српских духовних веза са Јерусалимом у време заласка и нестанка српске државне самосталности и почетка вишевековног исламско-турског ропства, јесте појава „Никона Јерусалимца” у 15. веку, славног теолога, исихасте и духовника зетске кнегиње Јелене Лазаревић-Балшић, потом супруге великог војводе Сандаља Хранића Косаче, господара Херцеговине. Никон је, за замонашену Јелену, написао „Повест о Јерусалимским црквама и местима у пустињи”, у његовом чувеном „Горичком зборнику”, насталом 1441/42. на Горици, на Скадарском језеру.

 

 

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.svetazemlja.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// нов.2014

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Хиландар.инфо
 

Вести из Хиландара
 
Јерусалимска патријаршија
 

Вести из Свете земље
 
Манастир Светог Саве Освећеног
 

Манастир Свете Катарине Синај
 

Свето писмо онлине
 
 
 
Мапа сајта
 

©2014-2017 Светаземља.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev